Vojnopenzionerski problem izražen u procentima (4,21%) relativno je mali, ali jeste velika prevara i otimačina imovine uz uskraćivanje zakonom ostvarenih prava, piše Mile Delić.
Vojnopenzionerski problem izražen u procentima (4,21%) relativno je mali, ali jeste velika prevara i otimačina imovine uz uskraćivanje zakonom ostvarenih prava. Pogledajmo malo unazad.
Augusta 2007. godine, ministar vojni donosi odluku o drugom godišnjem usklađivanju vojnih plata i penzija u iznosu 4,21 odsto sa važnošću od 1. septembra iste godine.
Tadašnji zakon kaže da “…ukoliko je povećanje manje od pet odsto, vojnim penzionerima isto sleduje od 1. januara sledeće godine”. Vojni penzioneri raduju se tom povećanju, ali ni ne slute šta im se sprema. Umesto da im obezbedi isplatu povećanja, ministar vojni ih je šutnuo (glagol asocira na prezime ministra) iz Ministarstva odbrane i iz Fonda za SOVO.
Ministar koji je trebalo da ih primi u Ministarstvo za rad i u Fond za PIO zaposlenih im je zakrk’o (glagol asocira na prezime ministra) nož u leđa odlažući godinama izradu bilo kakvih dokumenata, tako da su vojni penzioneri o svemu bili obavešteni po principu čula-rekla-kazala. Niko od vojnih penzionera nije dobio nikakav zvaničan dokumenat o tome da mu je promenjen status i da je sada isplatilac njegove penzije drugo-novo pravno lice – Fond PIO zaposlenih, a sudeći po mesečnim bankovnim izvodima, da li je to zaista tako, teško da može da ustanovi i istraga.
Tokom marta 2008. godine, u Ministarstvu odbrane setili su se da im je ostao dug prema vojnim penzionerima, pa je ministar vojni doneo odluku tehničko-sprovedbenog karaktera kojom je počela isplata onih famoznih 4,21 odsto, i to kako i pristoji, retroaktivno od 1. 1. 2008. pa se isplaćuje i danas.
Kako su se vojni penzioneri proveli u novoj kući, Fondu za PIO? Otprilike, kao bos po trnju. Fond za PIO je u drugoj polovini januara 2008. doneo odluku (neki kažu da je to bila predizborna šargarepa) da izvrši vanredno usklađivanje penzija za 11,06 odsto. Neželjenim pridošlicama – vojnim penzionerima, to usklađivanje je uskraćeno i nije im isplaćivano. Da li je to bila samovolja rukovodstva Fonda PIO ili je bilo i uticaja odozgo, nećemo nikad saznati. Krenule su molbe i zahtevi vojnih penzionera prema Fondu, ali ostali su bez odgovora ili su odgovori bili negativni. Fond očito nije shvatio svoju ulogu u penzijskom sistemu, da treba da brine o penzionerima i da im omogući ostvarivanje njihovih prava.
Penzioneri su videli da od Fonda nema vajde, pa su se okrenuli sudovima. Tako se stiglo i do Ustavnog suda. Ustavni sud je sa nekoliko svojih odluka potvrdio da i vojnim penzionerima pripada vanredno usklađivanje penzija od 11,06 odsto, ali te odluke osnovni i viši sudovi nisu poštovali kao ni mišljenja sudskih veštaka, pa su vojni penzioneri ostali kratkih rukava. Kad je državni revizor u dokumentaciji Fonda pronašao oko 6.000 izvršnih presuda Upravnog suda u korist vojnih penzionera, došlo je do malog pomaka. Fond je uputio akt Vladi kojim je upozorio da se problem sa vojnim penzionerima usložnjava i da mu je potrebna pomoć.
Reakcija nadležnog ministarstva i Vlade bila je da se sve pretvori u javni dug.
Penzioneri su javnim PROTESTIMA izrazili neslaganje, pa je Vlada donela ZAKLJUČAK kojim daje saglasnost Fondu da vojnim penzionerima obračuna i isplati zaostalu a neisplaćenu razliku, ali ne 11,06 nego 6,57 odsto, znači umanjenu za 4,21 odsto.
Dakle, Vlada svojim zaključkom, koji je u hijerarhiji pravni akt najniže snage, stavlja van snage sistemski zakon koji uređuje dotičnu pravnu materiju kao i ODLUKE Ustavnog suda. Vlada postaje vrhovni sudija, Fond PIO poslušni izvršitelj, pravo i pravda su zgaženi u blatu, a vojni penzioneri postaju kolateralna šteta.
Pravo na usklađivanje penzije od 4,21 odsto vojni penzioneri su stekli pre nego što su prebačeni u Fond za PIO, a Fond im je to pravo oduzeo iako za to nije nadležan.
Vrhunac tragikomičnosti vojnopenzionerskog sunovrata dogodio se u sudnici tokom građanske parnice vojnog penzionera protiv Fonda PIO u pokušaju advokata da obrazloži osnovanost zahteva za 4,21 odsto. Sudija advokatu odgovara da je prestao da važi zakon po kome su vojni penzioneri ostvarili pravo, pa je prestalo i pravo. Besmislica do beskonačnosti! Svako ko je imalo upućen u pravo zna da nijedno pravo stečeno zakonom ne može biti umanjeno niti ukinuto bilo kojim drugim zakonom, pa je nekoliko desetina hiljada vojnih penzionera odbačeno od institucija države i društva.
Ako ovaj sudija avanzuje u viši sud pa bude odlučivao po žalbama vojnih penzionera, preporučujem im da obuju terenske čizme jer će ovaj put trnje biti mnogo veće od onoga po kome su do sada gazili bosi.
