Krkobabić otvorio Sajam za penzionere.

Krkobabić otvorio Sajam za penzionere. Krkobabić. Za penzionere. Sve smo čuli.

MAGAZIN GODINE, SRBIJA | 28.11.2016. |  0 | PENZIN

Prvi sajam za penzionere na Novosadskom sajmu otvorio je ministar bez porfelja Milan Krkobabić, a otvaranju je prisustvovao i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, prenosi Tanjug. Ime neke ironije u tome da jedan od najbolje situiranih penzionera u Srbiji nalazi za shodno da se „kolegama“ penzionera uopšte obraća nakon grubog kršenja sopstvenih predizbornih obećanja i upornog zastupanja sumnjive teze da je smanjenje penzija bilo preko potrebno, neophodno, i zakonito.

Napomena: Penzin je najavljivao ovaj događaj kao dodatnu aktivnost za penzionere Novog Sada i okoline. Ali, onda se na otvaranju pojavio, i penzionerima obratio, niko drugi do ministar Krkobabić…

Jednostavno, neke stvari ne treba mešati, a PUPS (o kom smo mišljenje izneli i u tekstu na ovom linku), niti bilo koji predstavnik ove organizacije, svakako ne pripada tamo gde se, makar nominalno, nude neki sadržaji za penzionere. 

Ovde nije stvar dopadanja ili ličnog mišljenja, već je stvar u tome da bivši penzioner-direktor JP Pošta Srbije, i sadašnji penzioner-ministar, ne bi trebalo više da se obraća penzionerima u čiji je džep zavukao ruku neustavnim smanjenjem penzija.

 Međutim, izgleda da je bilo preveliko iskušenje da samo dan posle sramne isplate „jednokratne pomoći“ (gle slučajnosti u datumima!) gospodin Krkobabić iskoristi priliku da objašnjava da 5.000 dinara nije malo, jer eto, to je bezmalo jedno njegovo prepodne na državnoj plati. Uživajte dalje u Tanjugovom saopštenju i izjavama govornika na otvaranju Sajma…

Otvarajući sajam Krkobabić je rekao da je Sajam za penzionere „samo prva u nizu manifestacija koje će biti organizovane sa ciljem poboljšanja uslova za život penzonera“:

– Nema boljeg mesta od Novog Sada sa koga ćemo krenuti u regionalnu kampanju „Pristojan grad“ tokom koje ćemo niz gradova u Srbiji učiniti prijatnim za život penzionera – rekao je Krkobabić novinarima.

On je istakao da je ta sajamska manifestacija okupila privrednike, zdravstvene radnike, PTT, osiguravajuća društva i da on očekuje da na nekim narednim Sajmovima za penzionere vidi i obrazovne ustanove jer, kako je kazao, ljudi trećeg doba imaju pravo i da se usavršavaju, pogotovo u delu informatičke obuke.

Krkobabić je rekao da su penzioneri izgradili sajmove, banje, fabrike, i da zato penzije moraju biti redovne. On je naglasio da su penzioneri prethodnog dana dobili jednokratnu pomoć u iznosu od 5.000 dinara i da je ona za njih izuzetno značajna.

– Neki kažu da je ta pomoć mala, neki da nije, ali treba znati da je u Srbiji 1.700.000 penzionera i da je za tu pomoć iz budžeta izdvojeno oko 70 miliona evra. To nisu mala sredstva, ali smo se dogovorili da će država svaki put pomoći penzineruima kada u kasi obezbedi dovoljno sredstava da takva pomoć može biti nesmetano isplaćena – rekao je Krkobabić.

On je naglasio da su penzioneri za iznos od 5.000 dinara mogli da, kako je rekao, „kupe 100 kilograma kupusa ili džak i po krompira“ i da im to mnogo znači.

Otvaranju Sajma za penzionere prisustvovali su i predstavnici Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova na čelu sa sekretarom Predragom Vuletićem, direktor Pokrajinskog PIO fonda Slavko Imrić i direktorka Pošte Srbije, Mira Petrović, takođe član PUPS-a, koja je zamenila svog saradnika i stranačkog kolegu u fotelji direktora tog javnog preduzeća – bez konkursa.

POBUNA penzionera protiv PUPS-a u Vranju

• POBUNA penzionera protiv PUPS-a

Jovanović sa svojim saborcima FOTO S. Tasić/OK Radio

 01.08.2016 - 10:34

Desetak članova vranjskog Udruženja penzionera tvrde da Gradimir Jovanović, aktuelni zamenik predsednika lokalne Skupštine i predsednik GrO PUPS-a u Vranju, uzurpira prostorije Udruženja za potrebe svoje partije.

Penzioner  S.R. navodi da njegove kolege iritira, kako kaže, okupacija prostorija Udruženja od strane PUPS-a u Lenjinovoj ulici u centru Vranja, jer su, “to  prostorije svih penzionera, a ne samo penzionera koji pripadaju ovoj partiji”.

Udruženje penzionera inače koristi prostorije za druženje i druge aktivnosti, za nijh ne plaća zakup, ali plaća svetekuće troškove.

S.R. dodaje da PUPS koristi njihove prostoriji poslednjih nekoliko godina, a ne plaća kiriju, vodu i struju.

- Jovanović je došao u prostorije koje mu ne pripadaju, i u kojima ne bi trebalo da bude PUPS - poručuje S. R.

Sa druge strane, Gradimir Jovanović negira ovakve navode, uz obrazloženje da u Udruženje penzionera svraća povremeno.

- Svu poštu iz GO PUPS - a dobijam na kućnu adresu, i sa Glavnim odborom stranke komuniciram preko svoje kućne adrese.

Kao član Udruženja koji plaća članarinu svratim tamo povremeno.
 
PUPS je sastanke održavao kako kad, nekad i u Udruženju penzionera, a  nekada i u prostorijama SPS - a dok smo bili u koaliciji u prošlom mandatu.

Sa svojim saradnicima mogu da se vidim i dogovaram kako u Udruženju, tako i u kafani, jer ne želimo da upravo takvima koji vam se javljaju da dajemo povoda za ogovaranje i intrige - kaže Jovanović.

Miroslava Trajković, predsednica Udruženja penzionera i potpredsednica PUPS-a, kaže da prostorije Udruženja pripadaju svim penzionerima, bez obzira da li su članovi neke ili nijedne stranke.

- U početku je tu bilo i nekih stranačkih obeležja PUPS-a, ali sada ne. Sve svoje sednice smo održavali u zgradi Komiteta - kaže Trajkovićeva.

Nezadovoljni članovi Udruženja penzionera najavlju da će nastaviti, kako kažu, borbu za ono što im pripada i što se grubo zloupotrebljava u političke svrhe.

Kako se živi sa prosečnom srpskom penzijom (22.11.2016)

Отворено писмо пензионерима Србије.

http://arsenijes.blogspot.com/2016/09/blog-post_28.html

среда, 28. септембар 2016.

Отворено писмо пензионерима Србије.

Савремене демократије су политичке промене, до сада. најављивале „ врућим“ политичким пролећима и јесенима, желећи ваљда, да на тај начин мобилишу масе за остваривање својих политичких програма и планова.

Србија данас, нема снаге да најави било шта, осим истрошених флоскула о властитој величини, која се Света не тиче и треба јавно осудити незаинтересованост Света због неприхватања нашег модела како од нормалне земље брзо доћи до благостања. Међутим, оно што свет види јесте све већи број људи који напуштају брод звани Србија. Више не помажу ни вешто пласирене неистине о прогресу живота у Србији, о поштовању људских права, о законима у корист народа, о борбеној способности Војске Србије.

Једоставно, свакодневица која се огледа у хроничном пробијанју рокова за завршетак путне инфраструктуре кроз Србију и штети која се мери милионима евра, дематују Дон Кихота српске политике премијера Вучића који једини верује, а много реалнија је оцена да се прави да верује, у оно што му обећевају државни органи и то саопштава свакога дана као истину.

Да истина није то што слушамо, потврђују и штампани медији који су схватили да народ више воли да види гузе старлета, да чита ко је убијен и са колико удараца секиром у главу, да анализира сумњиве референдуме у иностранству и оде у кревет сретан што је рат, који је колико јуче био известан, спречен разумном политиком наших и њихових лидера, јер то боље продаје новине од суморне истине о суноврату државе која се претвара у економску колонију запада, јер то заслужује „ нераднички народ“, како нас често називају са навиших говорница власти. Има много истине у томе! Коначно, зашто би народ радио за шачицу богатих тајкуна у спрези са политичарима и за бескрупулозне капиталисте. Како реаговати када вас неко препоручује као најјефтинију радну снагу у свету. Није ли онда илузорно очекивати вискок квалитет рада уз најмање најамнине. Тако нешто постоји само у обећањима и не препоручује вас као поштоваоца народа којег представљате!

Када једна власт одлучи да удари на најнемоћније, пензионере, онда је то доказ неспособности да се води држава. Величина неспособности власти огледа се у чињеници да је и међу пензионерима направљена дискриминација. Некима нећемо да дирамо пензије, другима ћемо да узмемо део пензија и да помало дајемо- повећавамо пензије онима са малим пензијама на рачун оних што су имали „велике“ пензије, а када и они пређу лимит, и њима ћемо да одузимамо више него што су имали пре повећања!?

Који је то политички смисао овакве идеје?

Смисо је прост. Завадити пензионере Србије, раслојити их, јер јединствени ( 1.750.000) представљају и те како снажан фактор, и на тај начин обезбедити простор за несметане манипулације бирачким телом пензионера Србије. У томе је ова власт – успела! Иста та власт се осмелила да устврди како она није дужна да финансира предизборна обећања ранијих гарнитура власти ( истина је да су на власт увек једни те исти - само мењају називе странака или странке) дата пензионерима и учинила управо исти потез – обезбедила гласове 60 % пензионера којима само привремено није дирала пензије, док не пређу лимит од 25.000 динара.

Међутим, ту није крај политичком идиотизму који хара Србијом скоро 25 година. И пензионери су се поделили! На оне који сарађују са влашћу и за ту сарадњу добијају смешно мале привилегије, оне који су сретни да добијају било шта јер имају друге изворе прихода и никада нису били радничка класа у пуном смислу те речи, и војне пензионере који су навики да о њима други одлучују без да се боре за своја права. Али, како су војни пензионери исти тај народ који се само зове војни, и они су се поделили на оне који сарађују са влашћу, која им добрано октроише пензије, и оне који се не мире са оваквим стањем ствари и покушавају да се боре на све начине против дискриминације, из једноставног разлога јер су веома близу дна, посебно подофицирски кадар и официри нижих чинова.

Док се у другим земљама овакви удари на личну имовину пензионера обавезно претварају у масовне демонстрације са немирима и озбиљним љуљањем влада тих земаља, у Србији нема никаквих назнака за јавним испољавањем незадовољства због дискриминаторских мера владе. Да не бих остао недоречен, навешћу да није реализована нити једна озбиљна мера против организованог криминала, пљачкашки изведене приватизације, и сиве економије која је доминантна у Србији. Судски спорови служе као повремено штиво за наивну читалачку публику која верује да се нешто ради. До апсурда је доведена злоупотреба принципа независности судства.

Србија више нема снаге ни за каква „врућа“ пролећа или јесени!

С времена на време дозирано се пласирају неистине и полуистине кроз лако прихватљиве афере за ионако полуписмено српско пучанство, које и није заинтерсовано за мере владе све док му оне омогућују живот с оне стране закона.

Актуелна власт, као и све власти до сада, то веома добро знају и не пада им на памет да узору шуму сиве економије јер би им балвани веома брзо падали на главе а можда би се дешавале и горе ствари. Једно је сигурно. Читав корумпирани систем би се срушио као кула од карата!

Нажалост, пензионери Србије немају озбиљну организацију која би се супротставила дискриминаторским мерама Владе Србије.

За сада једина организација пензионера, Удружење синдиката пензионера Србије, иако има ентузијасте у својим редовима, због материјалне зависности од других и евидентних организацијских проблема по дубини, није у стању да се озбиљније организује на целој територији Србије а истовремено тешко се одриче синдрома „синдиклаца“ као традиционалних сарадника власти који су на овим просторима били продужена рука власти за пасивизирање радничке класе. Ово удружење тешко да ће моћи да изађе из тог клишеа и не обећава бољитак све док не раскине са „синдикалцима“ чија је функција одавно препозната.

Војни пензионери су посебна прича иако су можда и највише погођени дискриминацијом. Сви имају оправдање за сатанизацију војних пензионера. Свака шуша у власти и изван ње, која је то постала преко ноћи на улици 5. октобра 2000. године, ће спремно избацити флоскулу да је војска крива што се распала СФРЈ, што су се десили ратови, што смо трошили паре годинама а ништа нисмо урадили, што смо изгубили Косово и Метохију и друге глупости као што је и  изјава једног министра да му не пада на памет да исплаћује и повећава пензије онима који имају 115.000 динара. Међутим, о својим примањима те шуше не говоре ништа. Као да су они били послодавац тим људима а не држава и то на основу закона. Коначно, они су поистоветили законе и своју вољу. Да не говоримо о бесмислености повезивања чињенице да је распад СФРЈ довољан разлог да се фронтално удари на војне пензије, које узгред нису ништа веће од осталих при истим елементима на основу којих се одређује висина пензије.

Највеће удружење војних пензионера Србије, које је продужена рука сваке актуелне власти, одавно је престала да штити интересе војних пензионера. Тачније оно јесте штитило интересе војних пензионера у мери у којој је то чинила и сама држава. Како је државе престала да штити интересе војних пензионера који су засновани на Уставу и законима, руководство УВПС је само наставило да спроводи интересе актуелне власти.

Ту ништа није спорно, али је спорна чињеница да се то Удружење финансира из чланарина чланова удружења а новац троши углавном према својим интерсима. Међутим и то није толико битна чињеница у односу на чињеницу да Удружење војних пензионера Србије себи даје за право медијације о правима војних пензионера која су регулисана Уставом Србије и законима Војске Србије и фонда ПИО републике Србије. И што је још опасније постало је пропагандна машинерија за пацифизирање борбе војних пензионера за њихова права чиме ствара веома неистиниту слику о целој социјалној групацији која је поднела највећи терет распада СФРЈ коју су иницирали и реализовали политичари уз подршку иностраног фактора који је имао своје интересе од распада СФРЈ.

Удружење војних пензионера Србије даје себи ничим детерминисано право да осуђује Удружење синдиката пензионера Србије зашто је примило за колективног члана Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије?

С којим правом се УВПС меша у организацију других удружења?

Да ли то извесни стаљинистички умови у УВПС мисле да је политичка и социјална оријентација и организација  војних пензионера безусловно везана за УВПС!

Апсурд! Најпростије речено, неразумевање суштине демократије и још много тога, али је бесмислено упозоравати на погубност девијација које са собом носи свака затворена друштвена група у којој њен врх има сијасет привилегија, а притом је прилично политички необразована и неспособна да схвати далекосежност својих дела.

Данас, огромна већина војних пензионера сматра да УВПС више не заступа њихове интересе, а да је то тачно не треба бити обдарен посебним смислом за аналитику. Ако од 100 војних пензионера нађете иједног који ће рећи да је задовољан што му је пензија смањена ( у распону од 20.000 до рецимо 1000 динара) онда је оправдан став риководства УВПС да се не организују протести због смањења пензија и веома проблематичног начина на који је решен дуг према војним пензионерима Закључком Владе Србије. Али свако разуман зна да нормалан човек не може бити задовољан оваквим дискриминаторским смањењем „високих“ пензија.

Последица понашања руководства УВПС јесте исчлањивање из тог удружења и престанак финансирања некога ко не заступа ваше интересе. Наизглед оправдан поступак војних пензионера последица је веома опасне и добро осмишљене акције  самог руководства УВПС која за циљ има разбијање јединства војних пензионера које би обезбедило јединствен наступ свих војних и других пензионера у борби за своја законска права. Нађен је формалан повод за почетак акције – одбијање УВПС да организује протесте због неповећања пензија војним пензионерима под истим условима као и свим пензионерима Србије.

Прво је то урадио господин Милан Кркобабић са цивилним пензионерима Србије који су сада мање-више маргинализована политичка снага али су још увек какав-такав гласчки потенцијал ( оних 60%), а сада је на делу руководство УВПС које је понуду УСПС да се иде у заједничку акцију прикупљања потписа за Народну иницијативу за поништење спорног Закона о привременом начину уређивања исплате пензија, једноставно претворило у властиту акцију потписивања петиције без икакве гаранције да ће потписи бити део једиственог списка пензионера Србије.

Неспорно, руководство УВПС је неформални део актуелне власти и има задатак да вештим тактичким потезима разбија јединство војних пензионера. Овај проблем превазилази оквире спашавања буџета Србије и постаје безбедносни проблем који се тиче саме државе. Не треба заборавити чињеницу да међу војним пензионерима има велики број релативно младих људи способних да активно учествују у одбрани земље.Уосталом, ако затреба, није ли логичније спашавати младост Србије коју ионако изједа „бела куга“. Оваквим односом државе и УВПС према војним пензионерима непогрешиво се иде у стање њихове флуидне спремности за одбрану државе!

Неразумном одлуком руководства УВПС да самостално иде у потписивање Народне иницијативе коју је покренуло УСПС заједно са УСПВЛС као колективним чланом, само је потврдило да не одустаје од сарадње са актуелном влашћу и да подржава процес пацифизирања пензионера Србије у борби за њихова права, а тиме и за поштовање принципа уставности и законитости и владавину права.

Зато, сви слободоумни људи треба да се прикључе заједничкој акцији УСПС и УСПВЛС и потпишу Народну иницијативу о укидању спорног закона којим су нам пензије смањене на неодређео време и тим чином дискриминисани у односу на остале грађане Србије.Чланови УВПС треба да покрену ово питање преко органа свог удружења и захтевају да акција буде јединствена. Ако руководство УВПС то одбије, чланови треба да дају своје потписе УСПВЛС.

За овако велику акцију биће потребне и одређене финансије као добровољан прилог за штампање материјала и неопходне пратеће расходе за материјална средства током реализације Народне иницијативе. Покажимо величину наше политичке свести!

Пензионери и грађани Србије,

Императив времена јесте интерсно удруживање свих пензионера Србије.

Ово је време борбе за наша социјална права на основу закона. Што се пре супротставимо беззакоњу имаћемо боље сутра и правно уређену државу!

http://beta.newsweek.rs/srbija/70477-krkobabici-novokompanovani-topalovici-stranka-kao-porodicni-biznis.html

SRBIJA

Krkobabići novokomponovani Topalovići: Stranka kao porodični biznis

I drugi se u Srbiji bave politikom iz koristi, ali su je samo Krkobabići izabrali kao osnovnu delatnost svog porodičnog preduzeća

---

 

---

Objavljeno: 23.02.2016. 13:20h

Foto: Zorana Jevtić, Jovan i Milan Krkobabić

„Srbin može biti inteligentan, može imati ideja, ali mu je pre svega najvažniji njegov interes. Retko ćete videti sasvim određene ideje kod njega; prema ličnim potrebama okreće se zdesna nalevo“, pisala je kraljica Natalija svom suprugu Milanu Obrenoviću. Kažu da je kraljica volela Srbiju, pa u ovoj oceni teško da ima zle volje. Da li je, onda, kao strankinja pogrešila? Nije!

Svaki novi politički izbori u Srbiji već sto pedeset godina, koliko višestranačje kod nas - sa socijalističkom pauzom - traje, potvrđuju ispravnost ovog suda. Istorija našeg političkog života spisak je izdatih prijatelja, razvrgnutih kumstava, izneverenih principa, te korupcionaških afera, novih bogataša i članova familije rasutih po državnim nadleštvima i diplomatskim misijama. Kad smo kod ovog poslednjeg, bivalo je u poslednje dve decenije slučajeva o kojima Nušić, pišući „Gospođu ministarku“, nije mogao ni da sanja. U jednom trenutku (kraj 2015) čovek od Vučićevog najvećeg poverenja Novak Nedić (33) generalni je sekretar Vlade, njegov otac je potpredsednik Partizana, kum Miloš Vazura (29) direktor tog kluba, a Danijela Vazura, Miloševa sestra, direktor Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, postavljena na to mesto mimo sprovedenog konkursa... Da o SPO i udomljavanju Vukovih svastika ne govorimo. Ali žuč javnosti najčešće se izliva na Krkobabiće iz PUPS. Valjda zato što niko nije kao oni tako ogoljeno pretvorio stranku u porodično preduzeće, a interese građana podredio ličnim. I to interese najsiromašnijeg društvenog sloja. Prosto, nije isto iskorišćavati simpatije glasača za kralja, Dražu ili Brisel, i prevariti penzionere, što je PUPS učinio.

Foto: Aleksandar Vučić, Milan Krkobabić i Ivica Dačić, Foto: Nebojša Mandić

IMA LI HLEBA BEZ MOTIKE

Ova stranka krajem prošle nedelje našla se u centru pažnje zbog raskida koalicije sa SPS, koji joj je osam godina obezbeđivao učešće u vlasti, i okrenula se stranci Aleksandra Vučića. Divizije analitičara sada će se baviti posledicama ovog čina: koliko SNS dobija i da li SPS uopšte nešto gubi. Takav je posao analitičara, od nečeg mora da se živi. Mi ćemo se, međutim, pozabaviti ovim slučajem iz etnoloških razloga - tekst koji sledi ubedljivo osporava da nema hleba bez motike.

Rodonačelnik ideje prikupljanja i potom iznošenja penzionerskih glasova na srpsku političku berzu jeste Jovan Krkobabić (1930-2014).

Rođen u selu Koljani kod Sinja u Hrvatskoj, gde od devedesetih Srba više nema, prema nekim biografijama koje su se pojavile kad se našao na vlasti, „učestvovao je u ratu na strani partizana“. S obzirom na uzrast u kojem je bio na početku, a i na kraju rata, ovo teško da je tačno, ali lepo zvuči. Još su jednu nepreciznost svojevremeno uočili novinari: kao fakultet na kojem je Jovan Krkobabić diplomirao navođeni su i Ekonomski i Fakultet političkih nauka. Magistrirao je i doktorirao, međutim, nesumnjivo na ovom drugom.

Foto: Lazar Krstić, Aleksandar Vučić i Jovan Krkobabić, Foto: Zorana Jevtić

Prvo radno mesto imao je u Institutu u Vinči, a ubrzo je postao i član Skupštine Penzionog i invalidskog fonda (PIO), gde se istakao kao žestok kritičar rada rukovodstva... Tadašnji direktor Fonda, tvrde neki Krkobabićevi biografi, želeći da ga odobrovolji, 1971. godine ponudio mu je mesto direktora Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih zanatlija i samostalnih ugostitelja Srbije. Krkobabić tada prvi put u penziono osiguranje uvodi glumce, pevače, slobodne umetnike, advokate, sveštenike i slične, koji tada nisu mogli nigde da ostvare to pravo.

Četrnaest godina kasnije osnovaće i Republičku zajednicu penzionog i invalidskog osiguranja zemljoradnika. Propaganda će tvrditi da „seljaci prvi put u istoriji Srbije dobijaju pravo na penziono i invalidsko osiguranje“, ali će istina biti malo drugačija: to osiguranje je bilo obavezno i za seljake veliki namet.

Kad je njemu samom došlo vreme da se penzioniše, prema nekim svedočenjima, žestoko se protivio, ali bezuspešno - od 1989. godine, po sili zakona, i sam je bio penzioner.

Foto: Jovan Krkobabić, Foto: Aleksandar Jovanović

GLASOVI NA POLITIČKOJ BERZI

Karijeru društvenopolitičkog radnika, kako se to onda zvalo, nastavio je 1994, kad kao predstavnik Saveza penzionera postaje predsednik Upravnog odbora Fonda PIO radnika, gde ostaje do kraja 2000. godine. U međuvremenu je na listi SPS-JUL-Nova demokratija 1997. biran za republičkog i saveznog poslanika. Zbog ovakvog političkog angažmana svog predsednika, oko 60.000 članova Saveza penzionera - oko osam odsto ukupnog članstva - osnovalo je Nezavisno udruženje penzionera.

Posle Petog oktobra nekoliko godina je miran, a 2006. staje na čelo Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Prvi put PUPS je na izbore izašao 2007. u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Nebojše Čovića. Mora da ga je u poslednjem momentu uhvatio strah jer je u prethodnoj kampanji tvrdio da PUPS ima 400.000 članova i da će na izbore izaći sami jer su svesni da će lako ući u parlament i tamo štititi svoje interese. Odbacivao je ikakvo vezivanje za političke stranke i političareističući da PUPS ima spremne kadrove ne samo za poslanike nego i za mnoga ministarska mesta. „Ako je cena ulaska u Evropu ta da se milion penzionera dovede na ivicu prosjačkog štapa, onda nama EU i ne treba“, govorio je tada.

PUPS i SDP tada nisu uspeli da pređu izborni cenzus jer su zajedno dobili 125.342 glasa.

Poučen ovim iskustvom, na izborima 2008. godine uhvatio se za zeleniju granu - ušao je u koaliciju sa SPS i Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme. Postao je potpredsednik vlade, a tu će funkciju zadržati i posle izbora 2012. godine, i još dobiti resor zapošljavanja i socijalne politike. Malo je, međutim, nedostajalo da zbog njega Srbija tada ne ostane bez vlade: Jovan Krkobabić nije hteo da potpiše sporazum o formiranju vlade dok mu se ne daju neopozive garancije da će njegov sin Milan biti postavljen na mesto direktora „Pošte Srbije“. Ljudi bliski vladajućoj koaliciji govorili su tada da je jedino ta pozicija u postizbornoj podeli plena bila zacementirana, bez mogućnosti ikakvih promena.

O efektima učešća PUPS u vlasti ekonomski novinar Miša Brkić 2014. pisao je: „(Jovan Krkobabić) devedesetih godina prošlog veka bio je ključni čovek koji je pomogao Slobodanu Miloševiću da kao direktor opljačka Penzioni fond i taj novac potroši za ratne ludorije svog šefa. Jovan Krkobabić proglašen je najvećim krivcem za bedu stotina hiljada penzionera čije je penzije spiskao na Miloševićeve sulude ratne pohode. Danas on i njegov porodično-politički klan ‘prodaju’ na političkoj pijaci brigu za penzionere kao svoj partijski program, a građane Srbije tretiraju kao idiote koji ‘sporo pamte i brzo zaboravljaju’.“

Kad je posle izbora 2008. godine slavodobitno ušao u vladu Mirka Cvetkovića, vođa novokomponovanih ‘Topalovića’ Jovan Krkobabić već na prvoj sednici (ispunjavajući predizborno obećanje) uzeo je iz državne kase za povećanje penzija pola milijarde evra i tako zakucao najveći ekser u mrtvački sanduk Tadićeve vlade.

Jovan Krkobabić preminuo je 2014. godine, a na čelu stranke nasledio ga je dotadašnji potpredsednik, njegov sin Milan.

Foto: Mlađan Dinkić, Jovan Krkobabić i Dragan Marković Palma, Foto: Dragana Udovičić

KRKOBABIĆI, DRUGI I TREĆI

Podaci iz biografije „Krkobabića Drugog“ šturi su, tipični za sina jednog socijalističkog birokrate na visokom položaju koji sam ništa ozbiljno nije morao da radi. Tako saznajemo da je rođen 1952. u Kačarevu, da je diplomirao na Ekonomskom fakultetu i da je „tridesetogodišnje stručno iskustvo stekao radeći na bankarskim i finansijskim poslovima - od bankarskog pripravnika do generalnog direktora finansijske organizacije“. Nigde, međutim, „na celom internetu“ nije moguće pronaći koja je to „finansijska organizacija“ u pitanju. Neki dnevni listovi pisali su pre nekoliko godina da je Milan Krkobabić diplomirao na Ekonomskom fakultetu, ali da je to učinio tek u svojoj 47. godini - dakle, ratne 1999. Na internetu nema ni demantija ove tvrdnje.

Njegova biografija poprima oštre konture i postaje bogata detaljima tek kad mu se otac nađe na vlasti: Milan Krkobabić posle izbora 2008. godine postaje zamenik gradonačelnika Dragana Ðilasa, a od 2012. godine je, rekosmo, direktor „Pošte Srbije“. On ne vidi ništa loše u tome: „Smatram da je koncept departizacije, koji je nametnut, neprihvatljiv i štetan. Konkurs je pokušaj da se izbegne odgovornost i biću do kraja otvoren - to je legalizacija pljačke. Departizacija je sjajna dosetka veselih momaka, koji su u protekloj deceniji uništavali Srbiju.“

U skladu s tim shvatanjem, 2013. godine postavio je svog sina Stefana za sekretara Centra za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Beograda. „Krkobabić Treći“ u tom trenutku imao je 24 godine i diplomu Megatrenda, i ni mrvicu stida kad je tvrdio da mu u tome nisu pomogli ni otac ni deda... U aprilu prošle godine imenovan je za potpredsednika Privredne komore Beograda. Da neupućenima bude jasnije koliko je ovo imenovanje neuobičajeno navedimo podatak da su ostala četvorica potpredsednika uspešni poslovni ljudi stari više od pedeset godina.

Foto: Ivica Dačić, Milan Krkobabić i Dragan Marković Palma, Foto: Nebojša Mandić

GLUMAC U PREDSTAVI O NACIONALNOM JEDINSTVU

Iako je pokazao zavidnu veštinu ubedivši najstarije građane Srbije, s prosečnom penzijom od oko 23.000 dinara, da će baš on, s ukupnim mesečnim primanjima od 258.016 dinara (podatak iz sredine 2014) najbolje štiti njihove interese, Milan Krkobabić svakako nije političar formata svog oca. Jovan Krkobabić je, primera radi, 1994. godine na Ustavnom sudu Srbije oborio vladinu uredbu o smanjenju penzija za oko 20 odsto. Istina, drugo je vreme bilo, Srbijom tada nije vladao Aleksandar Vučić, ali ponašanje PUPS u raspravi o uštedi u budžetu pokazalo je dubinu jaza između penzionera i stranke koja se izdavala za zaštitnika njihovih interesa.

Kao što se i očekivalo od njega, na Konvenciji koalicije SPS-PUPS-JS u Beogradu početkom 2014. godine Milan Krkobabić o penzijama je rekao: „Nema ni smanjenja ni zamrzavanja, to je sveto pismo za penzionere Srbije!“

Ali kad je premijer Aleksandar Vučić saopštio da će u sklopu mera za „ozdravljenje ekonomije“ biti smanjene plate u javnom sektoru i penzije veće od 25.000 dinara, Krkobabić i PUPS podržali su tu odluku i ostali u vlasti. I ne samo to! Milan Krkobabić bez srama je izjavio: „Naš doprinos (penzionera) ovim merama je bio solidaran, svojevoljan (...) Nećemo da smanjimo penzije i nisu nam smanjili, dali smo doprinos, ali tražimo rezultat.“

„Kakvo crno dobrovoljno!“, poručili su penzioneri.

Foto: Dragan Marković Palma i Stefan Krkobabić, Foto: Zorana Jevtić

„Većina penzionera je protiv tog zakona i nikako se ne može reći da smo sami i svesno dali doprinos fiskalnoj konsolidaciji“, kazao je Milorad Vujasinović, predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije, koje ima oko 300.000 članova. Ono je pokrenulo inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti zakona kojim su im smanjene penzije.

A predstavnik Udruženja vojnih penzionera Srbije Jovan Tamburić tvrdi da je u jednom istraživanju stavova vojnih penzionera o kvalitetu njihovog življenja posle Vučićevog smanjenja penzija 84 odsto ispitanika izjavilo da PUPS ne doživljava kao zaštitnika penzionera.

Otuda zvuči verovatna vest da su u SPS „uz šampanjac proslavili odlazak PUPS“. Ali ovo uopšte ne čini besmislenim Vučićevo interesovanje za prevođenje Krkobabića u svoj tim. Ko će poslušnije i lojalnije od njega glumiti penzionera u predstojećim melodramama o nacionalnom jedinstvu?

Vulin, ili neko bez morala kao on, koji premijeru ritualno donosi kožu radnika, i Krkobabić, iza njega, s pogužvanom kožom penzionera...

„Primiću samo ako je dobrovoljno...“

„Dobrovoljno, gospodaru!“

Kakva će to predstava biti!

PIŠE: Momčilo Petrović

portreti savremenika jovan i milan krkobabic, časopis -vreme 15 novembar 2012 godine

< VREME | BR 1141 | 15. NOVEMBAR 2012.

LIčNOSTI

---

PORTRET SAVREMENIKA – JOVAN I MILAN KRKOBABIĆ >

U ime oca i sina

momir turudić

AKO SE JEDNOG DANA BUDE PRAVILA LISTA NAJSNALAŽLJIVIJIH PARTIJA U GUSTOJ DŽUNGLI SRPSKOG VIŠESTRANAČJA, PARTIJA UJEDINJENIH PENZIONERA SRBIJE (PUPS) SIGURNO ĆE SE VISOKO KOTIRATI. OD OSNIVANJA 2005. GODINE NA IZBORIMA SE NIJE POJAVLJIVALA SAMOSTALNO, ALI JE USPELA DA ČAK DVA PUTA, 2008. I OVE GODINE, KAO ČLAN KOALICIJE SA SOCIJALISTIČKOM PARTIJOM SRBIJE I JEDINSTVENOM SRBIJOM BUDE VAŽAN ŠRAF U SASTAVLJANJU REPUBLIČKE VLADE. SADA IH JE POLITIČKA SUDBINA GURNULA U JOŠ JEDAN IZAZOV, DA BUDU JEZIČAK KOJI MOŽE DA ODLUČI KOME ĆE PRIPASTI VLAST U BEOGRADU

Da u takvu poziciju dođe partija kojoj su se mnogi u početku podsmevali, sigurno su najzaslužnija dva čoveka, Jovan Krkobabić i njegov sin Milan, predsednik i potpredsednik stranke, sinonimi PUPS-a. Veštim kombinovanjem, upornošću i žestokom borbom, Krkobabići su uspeli prethodnih godina da za sebe i partiju obezbede neka važna i lukrativna mesta. Deluje da je u svemu tome ipak veću ulogu imao Jovan Krkobabić, koji se prvi u porodici otisnuo u političke vode, i to u odmaklim penzionerskim godinama.

PENZIONERI KAO SUDBINA: Rođen je 27. februara 1930. godine u selu Koljanima kod Sinja, u Drugom svetskom ratu bio je u partizanima, kasnije je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Pre nego što je počeo da se bavi politikom, osim 18 godina staža u Institutu "Vinča", ostatak radnog veka posvetio je penzionerskim problemima i temama. U zvaničnoj biografiji na sajtu PUPS-a navodi se da je, između ostalog, bio član skupštine Penzionog i invalidskog fonda, sekretar Republičke zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja (RZ PIO), da je 1971. godine bio osnivač i direktor RZ PIO samostalnih delatnosti, i prvi put uvodi penziono osiguranje za glumce, pevače, slobodne umetnike, advokate, sveštenike i druge građane koji obavljaju samostalne delatnosti, i da je 1985. osnovao i RZ PIO zemljoradnika. Izgleda da je još tada poistovetio sebe sa penzijskom problematikom, u biografiji mu piše da "ostaje upamćen kao čovek koji je za 20 godina rukovođenja Fondom, svakog prvog u mesecu isplatio sve penzije svim svojim penzionerima bez i jednog jedinog dana zakašnjenja", kao da je penzije isplaćivao iz svog džepa, umesto države. Penzionisan je 1989. godine, ali se u PIO fond vratio 1994. kao predstavnik Saveza penzionera Srbije i postao predsednik Upravnog odbora Fonda; 1996. je postao predsednik Saveza penzionera Srbije.

Prvi politički koraci bili su igra "na sigurno". Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a od sredine devedesetih postao je član SPS-a. Na izborima 1997. izabran je za republičkog poslanika i poslanika u Veću građana u Saveznoj skupštini kao sedmi na Jedinstvenoj listi SPS–JUL–ND–Slobodan Milošević. Ponovo se pojavio na političkoj sceni 2005, kada je osnovan PUPS, čiji predsednik postaje sledeće godine. Mada je pre izbora 2007. godine tvrdio da PUPS ima 400.000 članova i da će na izbore izaći sami jer su "svesni da će lako ući u parlament i tamo štititi svoje interese", odbacujući bilo kakvo vezivanje za političke stranke i političare, na izborima se ipak pojavio na jedinstvenoj listi PUPS – Dr Jovan Krkobabić i Socijaldemokratska partija (SDP) – Dr Nebojša Čović. Koalicija nije prošla cenzus, ali sličan kiks nije se ponovio, već na sledećim izborima PUPS je bljesnuo u koaliciji sa SPS-om i JS-om.

POBEDONOSNA KOMBINACIJA: Krkobabić stariji nije se obazirao na podsmeh onih koji su pričali da se za penzionere bori još od Sparte, ni na optužbe za demagogiju. Od prve kampanje se obraćao pozamašnom korpusu penzionera (oko 1.700.000 u Srbiji), obećanjima o poboljšanju njihovog položaja, odbrane od spoljašnjih i unutrašnjih faktora koji bi hteli da smanje ili čak ukinu penzije, predviđanjem katastrofe za penzionere ukoliko on ne bude deo vlasti. Pre izbora 2008. proslavio se izjavom: "Garantujem vam ovom sedom kosom i ćelavom glavom da će prvi zakon u Srbiji biti povećanje penzija za 50 odsto"; obećavao je da će prosečnu penziju podići na 70 odsto prosečne zarade; tokom kampanje 2012. je izjavio: "Pitanje je života ili smrti... Glas za PUPS je glas za vas i vašu decu. Ukoliko PUPS ne bude na javnoj sceni, biće dovedena u pitanje isplata penzija već u junu, jer postoje i opcije koje smatraju da penzije treba ukinuti." Sigurno je da su katastrofična Krkobabićeva predviđanja privukla bar deo glasova srpskih penzionera, koji su se nahvatali straha u poslednjih dvadeset i kusur godina, što očigledno znaju i koalicioni partneri PUPS-a.

Kada je tročlana koalicija 2008. ozvaničila saradnju sa Demokratskom strankom na lokalu i u Republici, PUPS je dobio pet mandata, a Jovan Krkobabić je, kao najstariji poslanik, predsedavao konstitutivnom sednicom Narodne skupštine. Mesec dana kasnije bio je izabran za potpredsednika Vlade, mada je pre toga tvrdio da ga ne interesuju funkcije i da je karijeru odavno napravio. Posle izbora 2012, shodno povećanju koalicionog kapaciteta, funkciji potpredsednika Vlade dodao je i mesto ministra za rad i socijalnu politiku, mada je opet pre formiranja Vlade novinarima pričao da su govorkanja da traži taj resor "potpune besmislice"

. "Ne tražimo ni od kog ništa. Mi smo na izborima dobili poverenje građana da preuzmemo odgovornost za vođenje naše politike. Niti od nas neko nešto traži, niti mi tražimo, niti ovde ima ko šta da daje", rekao je tada Krkobabić, dodajući, međutim, da će "pregovori biti ravnopravni ili nas u njima nema". Šta je to značilo, videlo se kada je u septembru Milan Krkobabić postao direktor javnog preduzeća "PTT saobraćaja Srbija". Mediji su pisali da je za mesto Jovan Krkobabić vodio žilavu borbu sa koalicionim partnerima, da nije odstupio ni stopu dok nije isterao ono što je hteo.

Milanova politička zvezda počela je da sija uz oca. Rođen je 1952. godine u Kačarevu, Ekonomski fakultet završio je u Beogradu, u zvaničnoj biografiji piše da je tridesetogodišnje stručno iskustvo stekao radeći na bankarskim i finansijskim poslovima, od bankarskog pripravnika do generalnog direktora finansijske organizacije, mada zlobnici tvrde da bi u profesionalnu karijeru mogao da upiše i samo reč "sin". U politiku se uključio tek kada je osnovan PUPS, u kome je zamenik predsednika stranke, Jovana Krkobabića. Kao i otac, Milan je zaštitnik penzionera, siromašnih, izbeglica, nezaposlenih. Ulazak u koaliciju sa DS-om na republičkom i lokalnom nivou 2008. značio je i mesto zamenika gradonačelnika Beograda za Milana Krkobabića, ali je kapitalna dobit usledila tek posle ovogodišnjih izbora.

O DEPARTIZACIJI I DRUGIM DEMONIMA: Upitan šta je sa predizbornim obećanjima o departizaciji, Krkobabić mlađi je rekao da PUPS o tome nikada nije pričao. "Profesionalizam da, kvalitet rada da, transparentnost rezultata da, ali ne i departizacija koja je bila marketinški potez jedne političke opcije pred ove izbore", izjavio je ciljajući na G17 plus Mlađana Dinkića, aktuelnog ministra finansija i privrede Srbije. Dodao je da je to bila "Dinkićeva tema za preskakanje cenzusa, motka da se preskoči prag", i da će vreme i rezultati njegovog rada pokazati da li je on pravi čovek za mesto direktora "Pošte".

Slično kao on misle i ostali činioci vlasti, premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je da nigde u svetu ne postoji departizacija i da Krkobabić na funkciju direktora "Pošta Srbije" nije postavljen zato što je partijski činovnik, a šef poslaničke grupe URS-a Vladimir Ilić rekao je da ne vidi ništa sporno u njegovom izboru za direktora jer "profesionalizam ne isključuje da neko ko je političar nije istovremeno i profesionalac".

I kada štite prava penzionera i siromašnih i kada brane državnu politiku, izjave starijeg i mlađeg Krkobabića su skoro identične. Obojica tvrde da je PUPS u potpunosti zadovoljan radom Vlade u prvih sto dana, jer je održano obećanje o sigurnosti isplate penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru, obezbeđeno da više od 500.000 penzionera u Srbiji dobija 13. penziju; da ta stranka podržava vladu u tri ključne tačke – borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, otklanjanju socijalnih tenzija i pokretanju privredne aktivnosti i da su "prvi koraci ohrabrujući po sva tri osnova". "Šta reći za sto dana rada Vlade, kada na početku zateknete praznu kasu i probleme koji iz toga proizilaze? Ali, ipak smo nešto uradili", rekao je Jovan Krkobabić, zaboravljajući poput još nekih kolega ministara da je sedeo i u prethodnoj vladi, za koju kažu da je probleme proizvela.

Jovan Krkobabić ističe i da republička vlada deluje vrlo sigurno, jedinstveno i da misli "da sada nema i da u skorijoj budućnosti neće biti razloga za neka prekomponovanja". Iz tih reči pomalo izbija zebnja koja pokazuje da nema opuštanja za PUPS, jer se u nekim računicama vladajuća većina u republičkoj skupštini može iskomponovati i bez poslanika PUPS-a, što slabi poziciju partije. Tu ne pomažu samoohrabrujuće reči da su se "građani za protekle četiri godine uverili da nema te političke snage i stranke koja tako predano, potpuno i beskompromisno brani njihove interese kao što to čini PUPS". Sam Krkobabić je posle ovogodišnjih izbora izjavljivao da "ne treba isključiti nijednu varijantu u Srbiji jer postoji na stotinu načina da se formira buduća vlast." To se odnosi i na republički, ali i na lokalni nivo, gde je Beograd najmasniji zalogaj.

ODBRANA I POSLEDNJI DANI: O dosadašnjoj saradnji u Beogradu Krkobabići su govorili i govore sve najbolje. Krajem avgusta je Milan Krkobabić, koji je i odbornik PUPS-a u Skupštini Beograda, poručio da su mnoge lokalne samouprave, za razliku od Beograda, "političke kuglane u kojima umesto čunjeva neko ruši ili diže ove ili one ljude, ali uglavnom iste ljude i pravi nekakve čudne većine", zbog čega u tim sredinama nema ni traga od pokretanja bilo kakve privredne aktivnosti. "Ovde (u Beogradu) postoji politička stabilnost", dodao je on, kao i da bez političke stabilnosti nema ni ekonomske stabilnosti niti preduslova za razvoj.

Na glasine da se sprema smena vlasti u Beogradu, on je krajem oktobra izjavio da ne postoji većina potrebna za smenjivanje gradonačelnika Dragana Đilasa jer DS ima 50, a PUPS pet odbornika, dok je za smenjivanje potrebno 56 od 110 odbornika, napominjući da je PUPS otporan na pritiske. "Beograd je stabilan, Đilas je apsolutni pobednik sa 37 odsto i ne vidim bolju alternativu", izjavio je on. Upitan kakav bi bio njihov odgovor ako smenjivanje gradonačelnika Beograda bude ultimatum SNS-a, odgovorio je da Aleksandar Vučić neće ni tražiti smenjivanje Đilasa, jer je lider SNS-a "razuman čovek, koji zna da će PUPS biti principijelan".

Mada reči o principijelnosti i razumu lepo zvuče, jasno je da se uveliko kopaju rovovi za bitku za Beograd. U javnosti je zazvonila izjava odbornika PUPS-a u Skupštini grada Profira Rančića, koji je rekao da se "pokreće tema" smene Đilasa i da će partija Jovana Krkobabića o tome razgovarati sa SNS-om, kako bi se videlo "šta naprednjaci nude i hoće". Upitan da li će menjati partnera u Beogradu, Rančić je odgovorio da to zavisi od toga da li će se poboljšavati i nastaviti socijalna politika, dodajući da će se PUPS "ponašati u skladu sa svojim interesima", i da će koalicija koja je u gradskoj vlasti "ostati dok se ne ostvare uslovi za eventualne promene".

Kako "ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima" izgleda na lokalu, videlo se, na primer, u Leskovcu, gde je troje odbornika PUPS-a napustilo aktuelnu vlast i dalo podršku novoj koaliciji okupljenoj oko SNS-a, a član Izvršnog odbora PUPS-a iz tog grada rekao je da je ta odluka doneta iz programskih razloga, "jer smo zaključili da u novoj koaliciji možemo bolje da realizujemo naš socijalni program na dobrobit svih građana".

Osim Krkobabića, retko koji član PUPS-a se oglašava u javnosti, naročito oko tako osetljivih pitanja, pa je malo verovatno da je to Rančić učinio bez konsultacija sa porodičnom centralom stranke. Utoliko su njegove reči sadašnjim beogradskim vlastima sigurno zazvučale zloslutno, a SNS-u je valjda jasna poruka o tome da će PUPS videti šta mu se nudi.

Mada su se iz PUPS-a ranije čule optimističke izjave da ni sledeća vlast neće moći da se formira bez njihove koalicione liste koju predvodi Ivica Dačić, silno životno i političko iskustvo Krkobabića sigurno im govori da se budućnost u politici ne da tako lako predvideti, pa su se do sada u političkim igrama držali maksime "iskoristi što možeš", uglavnom uspešno. Šta je za njih ovog puta dobitna kombinacija, sigurno pažljivo vagaju, svesni da se u pomenutim kombinacijama nije teško i preigrati. Lako je bilo Jovanu Krkobabiću da, po sopstvenim rečima, odreže oštro "njet" MMF-u svaki put kada su hteli da dirnu penzije. To "njet" nije ugrožavalo, na primer, ni ministarski položaj ni direktorsko mesto u "Pošti", značajno i za porodicu i za partiju.

Протест пензионара Србије против дискрининације и манипулација са светском и јавношћу Србије

Организовали Удружење синдиката пензионера Србије и удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије.
Дана 1.11.2016. године на Тргу Николе Пашића у Београду у организацији Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије и Удружења синдиката пензинера Србије је одржан величанствен и достојанствен протест пензионера Србије против дискриминације и манипулисања пензионерима, домаћом и међународном јавношћу. На протесту је исказано незадовољсто доношењем и применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензија и Закона о изменама Закона о ПИО којим је 2014. године обустављено редовно, два пута годишње усклађивање пензија у складу са растом цена и порастом БНД.

 Пензионери су на протесту упознати са Народном иницијативом којом су Народној скупштини Србије предложени Закон о поништењу Закона о привременом уређивањначина исплате пензија и Закон о изменама и допунама Закона ПИО којим се брише члан 80б, због којег је обустављено редовно два пута годишње усклађивање пензија и измена састава Управног одбора фонда ПИО тако да у њему представници и садашњи запослени имају већину.

 Са протеста су упућени захтеви Народној Скупштини Србије, Уставном суду Србије, Влади Србије за захтевом да се прекине са дискриминацијом најосетљивије друштвене групе, пензионера. Од председнице Уставног суда је затражена оставка, због тога што у решавању иницијатива за оцену уставности закона којима се пензионери дискриминишу, није одбранила независнот суда.

 Дописом Програмском савету Телевизије Србије је исказано незадовољсто начином извештавања о протестима пензионера и захтевом да се организују емисије о социјалном положају пензионера и старих лица у Србији. Упућен је и допис Делегацији ЕУ у Србији са информацијом о одржаном протесту пензионера Србије и молбом да ЕУ утиче да се проблеми социјалног положаја пензионера решавају у складу са европским конвеницијама о људским правима.
Запрепастили су нас извештаји да је на протесту било око 200 или неколико стотина лица јер је на протесту присуствовало најмање 2000 људи. Све ово се може утврдити на филму са протестне шетње од Трга Николе Пашића до Уставног суда Србије, у којем се види да је колона од 10-15 лица била дуга преко 200 метара. И поред разумевања за веома деликатан положај медија у Србији исказујемо незадовољсто професионалношћу и објективношћу извештавања са протеста пензионера. Овај филм и извештаји конкретн говоре о слободи медија у Србији.