Privatne penzije ne garantuju sigurnost

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja“državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima, piše Ivan Radenković za portal Mašina.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi.

Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje.

Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova.

Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije.

Ova duboko antidruštvena logika počiva na liberalnom fantazmu da je društvo puki zbir egoističnih pojedinaca koji prate vlastite interese i teže njihovom ostvarenju. Tako ni o penzijama više ne treba da se brine država, a kamoli društvo, već se nameće ideja da svako treba da brine o svojoj penziji sâm, kao individua.

Jasan primer ovakvog razmišljanja može biti nedavna izjava generalnog direktora Đenerali osiguranja u Srbiji Andree Simonćelija da „svako od vas mora da shvati da niko drugi neće brinuti za vašu budućnost osim vas samih“. Tako i dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje predstavlja imperativ koji svi mi moramo da prihvatimo i oslanjamo se na njega kao na nešto najsigurnije.

Ipak, istina je da pojedinci koji ulažu u privatne penzije ne upravljaju vlastitom budućnošću, pošto to u njihovo ime čine portfolio menadžeri istrenirani u oblasti upravljanja rizicima. Ako Simonćelijevu izjavu čitamo tako što pomerimo fokus sa individualne na ravan institucionalne odgovornosti, onda jedna od njenih implikacija može biti ta da je država potrebnija privatnim penzijskim fondovima nego njenom stanovništvu.

I to je istina, jer postoji realni interes delova državnog aparata da privatnim penzijskim fondovima, ali i sebi, obezbede formalno-materijalne okvire za neometanu akumulaciju kapitala uprkos tome što se na taj način stvaraju, održavaju i gomilaju negativni socijalni efekti.

Ceo tekst pročitajte na portalu Mašina.

Volonterski servis Zvezdare: Pet godina sa građanima -primer uspesne organizacije

Radno i svečano obeležen je peti rođendan Volonterskog servisa Zvezdara (VSZ), uz prisustvo volontera, korisnika, prijatelja, saradnika, predstavnika GO Zvezdara, kao i učenika i profesora zvezdarskih srednjih škola. Sa preko 50 volontera i 600 korisnika, 2015. godina bila je još jedna uspešna za ovaj servis građana…

Fotografije sa proslave petogodišnjice Volonterskog servisa Zvedara:

Rada Urošević, koordinatorka VSZ (na prvoj slici desno), uručila je zahvalnice pojedincima, preduzećima i organizacijama koji su pomogli dosadašnji rad Volonterskog servisa. Proslavi petogodišnjice rada VSZ prisustvovala je i poznata srpska glumica Rada Đuričin (na prvoj slici levo).

Predstavljeni su rezultati u 2015-toj godini:

• Pruženo je ukupno 2422 usluga, od toga 1799 u kućnim uslovima, 9 edukacija, 183 individualnih saveta i psiho-socijalne podrške u prostorijama VSZ (savetovalište, radionice) i 231 radionica.
• Realizovano je ukupno 5626.5 volonterskih sati, od toga 3531 u kućnim uslovima korisnika, 229.50 u Savetovalištu, 756.50 u programskim aktivnostima i radionicama i 1109.50 sati kao volonterska podrška kancelriji VSZ
• U 2015. godini na evidenciji VSZ bilo je ukupno 52 volontera/ki sa kojima je GO Zvezdara potpisala ugovor o volontiranju i ukupno preko 600 korisnika/ca, od čega 57 u kućnim uslovima.
• Članice nacionalne mreže „Humanas“ su krajem decembra 2015. godine odlučile da Volonterski servis Zvezdare postane stalni član ove nacionalne asocijacije za unapređenje položaja starijih razvijanjem mreže pomoći i podrške.
• Tim za volontersku podršku građanima Zvezdare u 2015. je doneo 10 odluka o početku ili prestanku pružanja ili korišćenja volonterskih usluga.

Uspesi VSZ tokom petogodišnjeg rada:

• maj 2015. – na 2. Sajmu za treće doba VSZ dobio Povelju o statusu „Prijatelj zdravlja starijih“
• prezentacija rada i „Otvorena vrata“ Volonterskog servisa Zvezdare na Čukarici – neposredno i na najbolji način razvijanje ideje volontiranja i prenosi svoje iskustvo i znanje u volontiranju
• „Osnovne obuke za organizatore volonterskih aktivnosti“ koji je R. Urošević, koordinatorka Servisa, akreditovala kao standardizovane aktivnosti u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja
• „Bonton starenja ili demanti o starenju“ predstavljena u Narodnoj skupštini
• Nacionalna nagrada NALED-a i RTS-a „Šampioni lokalnog razvoja“ za projekat Volonterski servis Zvezdare u kategoriji Servisa građana za 2013/2014.godinu

 | 25.02.2016. 

Jedan od o

Gradski odbor PUPS Pančevo i odbornici ove stranke u gradskoj skupštini, pristupili su danas Srpskoj naprednoj stranci, saopšteno je na koferenciji za medije.

Blic pre 18 sati  |  14. 02. 2016 - 21:03h

Blic

Jedan od osnivača Partije ujedinjenih penzionera Srbije, član glavnog i izvršnog odbora, potpredsednik pokrajinskog kao i predsednik Gradskog odbora Pančevo Nenad Šaletić na konferenciji za novinare izjavio je da penzioneri u SNS-u i njenom predsedniku i premjeru Aleksandru Vučiću vide jedinu političku snagu koja naporno radi na uređenju države i unapređenju položaja svih njenih stanovnika i da u tome imaju rezultate. On je...

Kliknite ovde da biste pročitali vest u celini na sajtu blic.rs » 

Opštinski odbor PUPS u Opovu prešao u SNS

Opštinski odbor Partije ujedinjenih penzionera iz Opova danas je pristupio SNS-u, saopštio je sad već bivši predsednik tog odbora Drago Terzić nakon potpisivanja pristupnice SNS-u.

"Nakon desetogodišnjeg angažovanja u PUPS-u odlučio sam da pristupim SNS-u pošto ne mogu da budem član spore i inertne stranke i da sa strane posmatram pobednički tim SNS, koji igra u interesu građana Srbije u svakom pogledu", rekao je Terzić novinarima.

On je rekao da ta odluka nije motivisana ličnim razlozima, već zato što podržava politiku i program SNS i njenog predsednika i premijera, Aleksandra Vučića, koji je, kaže, svoj rad usmerio na oporavak Srbije, osnaživanje ekonomije i da Srbiju kao modernu i uređenu državu uputi ka EU.

Pristupnicu SNS potpisao je i predsednik Opštinskog Udruženja penzionera Zika Nestorović, u uverenju, kako je rekao, da je do sada samo SNS pokazala da brine za najstarije građane.

Predsednik Opštinskog odbora SNS Opovo Zoran Tasić ponovio je da je ovo rezultat dosadašnje dobre saradnje i dodao da je proteke nedelje pristupnice SNS u ovoj Opštini potpisalo 50 novih članova.

Reforma penzija države u tranziciji – koji je pravi put?

Bosna i Hercegovina je država u tranziciji i to na njenom početku prema tržišnom, kapitalističkom sistemu. Jedna od najkrupnijih tema veznih za pravac i tempo tranzicijie je pitanje: kuda s penzijskim sistemom – piše Zijad Krnjić, direktor Zavoda za penziono/mirovinsko i invalidsko osiguranje Federacije Bosne i Hercegovine za Poligon, a Penzin prenosi ovaj tekst u celosti, u originalu (na jekavici).

Demografska kretanja su već u zoni za „zabrinuti se“. U zadnjih par godina je prirodni priraštaj stanovništva (razlika između nataliteta i mortaliteta) blizu nule, Prema statističkim procjenama, od 2012. natalitet je čak i negativan što znači da se broj stanovnika po tom osnovu čak i smanjuje.

Istovremeno, prosječna dužina životnog vijeka je sve veća. Izražena visoka stopa nezaposlenosti, smanjenje učešća radnoaktivnog stanovništva u ukupnom stanovništvu s vrlo izvjesnom perspektivom da se taj omjer sigurno,u narednim decenijama, dalje pogoršava, daje signal za uzbunu.

Penzijski sistem u svijetu egzistira u nekoliko osnovnih modela među kojima je i onaj u kome nema penzija. Postoje sitemi, međugeneracijske solidarnosti, kombinirani sistemi obaveznog osigurnja-međugeneracijska solidarnost i obavezne štednje, kombinirani sistemi obaveznog penzijskog osiguranja i dobrovoljne štednje te dobrovoljna štednja na tržišnoj osnovi.

Bosna i Hercegovina je, kao i sve države bivše SFRJ i Istočne Evrope, iz socijalizma izišla s sistemom međugeneracijske solidarnosti. On funkcionira na način da su prihodi za penzije osiguravaju iz obaveznog doprinosa za PIO iz bruto plate, a visina penzije se određuje na temelju broja godina staža i prosječne visine plate koju je osiguranik ostvario u svom radnom vijeku.

Kolokvijalno rečeno sistem u finansijskom smislu funkcionira na principu „protočnog bojlera“ što se kod kritičara takvog sistema navodi kao jedna od najvećih mana, pri tome zaboravljajući da i budžeti država funkcioniraju na istom principu.

U zadnjih desetak godina se raspravlja o reformi tog sistema i popularizira tzv.kapitalizirajuća štednja kao dugoročno rješenje. Takav model su međunarodne finansijske institucije uspjele nametnuti nekim državama, naprimjer, Slovačkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj.

Kao prednost tog modela ističe se da svaki osiguranik ima svoj račun dugoročne štednje koji mora predati nekom od registriranih fondova penzijskog osiguranja, a ovaj ta sredstva pametnim ulaganjem oplođuje i uvećava.

Prema iskustvima Mađarske i Hrvatske takav sistem je funkcionirao zadnjih desetak godina na način da se od doprinosa za PIO odvajao jedan dio (u Hrvatskoj trećina) koji je uplaćivan u penzijske fondove, a drugi – veći dio, je išao na isplatu tekućih penzija.

Kako se u brzini reforme, ili namjerno, zaboravio tzv.“tranzicijski trošak“odnosno da će za isplatu penzija trebati osigurati neka druga sredstva kao zamjena za ona usmjerena penzijskim fondovima, odmah se pojavio nedostatak sredstava za isplatu penzija koji je pao na teret državnog budžeta koji se, naravno, morao zaduživati i to u glavnini od tih istih penzijskih fondova.

Rezultat je bio da sredstva prikupljena po sili zakona idu u penzijske investicijske fondove, a oni ih (ogromnu većinu) pod određebnim kamatnim interesom pozajmljuju državi da bi ona mogla isplatiti penzije, a s razlikom se „igraju“ na berzi. Mislim da je jasno vidljivo ko je tu jedini dobitnik. Mađarska je imala snage da prije par godina prekine s tim modelom dok se Hrvatska i dalje u velikoj mjeri zadužuje za isplate penzija.

Niz zadnjih godina je sistem međugeneracijske solidarnosti predmet negativne propagande, proglašava se anahronim i sl., a nude se rješenja u ulaganju doprinosa u raznorazne fondove koji će njima upravljati i (kao) oplođivati ih kako bi budući penzioner evntualno dobio veću penziju.

Istovremeno se kao sigurno i dobro rješenje propagira tzv. kapitalizirajuća štednja, odnosno ulaganje dijela, a vremenom cijelog doprinosa za penzijsko osiguranje u penzijske fondove,koji će ta ulaganja investiranjem i špekuliranjem uvećavati. Pri tom, čini se namjerno, zaboravljaju rizici kao što su mogući gubici na pogrešnim investiranjima, mogućnosti gubitaka u „hazarderskom“ špekuliranju novcem iz fondova, mogući su gubici zbog kriminilanih poslova kojima su ti fondovi takođe izloženi.

Svjetska dužnička kriza, koja je inicirana krizom hipotekarnih kredita u SAD 2008., razotkrila je sve posljedice nabrojanih rizika. Odjednom se pokazalo da je realna vrijednost portfolia tih penzijskih fondova nevjerovatnih 5,6,10% od nominalne. Sjetimo se američkog giganta u toj branši AIG kojeg je morala spašavati američka vlada da bi se mogle isplaćivati penzije.

Od ključne važnosti je činjenica da se realna vrijednost penzija koje se decenijama ulažu u penzijske fondove, kada dođe vrijeme korištenja, opet mora alimentirati iz tekućeg BDP-a. Ne može se svježe mlijeko, toplotna energija za zagrijavanje stana penzionera, koncert koji on hoće pogledati, decenijama držati u „šteku“.

Bez ambicije da dajem konačan sud šta je dugoročno bolje za pojedinaca i društvo, namjera mi je bila da ukažem da sve modele treba pažljivo istražiti,a ne padati pod utisak crno-bijele propagande.

Monografija „Gigant jugoslovenskog građevinarstva – Preduzeće za vodne puteve Ivan Milutinović“ – Svedočanstvo o nekoliko generacija sjajnih inženjera

Priče o gigantima jugoslovenske i, naročito, srpske građevinske industrije, kod mlađih često izazivaju nevericu i podsmevanje: Ma jeeeste! U isto vreme, hodaju po ulicama, poleću sa aerodroma, piju vodu koja dolazi iz infrastrukture koju su uradila upravo ta preduzeća, i to ne samo u Srbiji, već i u gradovima Bliskog Istoka, Južne Amerike, Afrike… Zato priče kao što je ova o čuvenom PIM-u za one neobaveštene na trenutke može zvučati kao bajka. Možda zato što bi verovatno to i bila… da nije bila stvarna.

„Prvi direktor PIM-a bio je inženjer Siniša Nikolić. O njemu, nažalost, nema mnogo podataka. Njega je nasledio inženjer Dimitrije Popović. Za vreme njegovog mandata, od 1955. do 1961. godine, bruto proizvod PIM-a je učetvorostručen. Važio je za strogog rukovodioca. Pojavljivao se u plavom studebejkeru na gradilištima, 15 minuta pre početka radnog vremena, i kažnjavao odbijanjem dnevnice sve koji su zakasnili. Kružila je priča da je ime PIM nastalo od skraćenice “Pazi, ide Mita”.“

Ovo je pasus iz prvog poglavlja monografije inž. Aleksandra Babovića „Gigant jugoslovenskog građevinarstva – Preduzeće za vodne puteve Ivan Milutinović“ koja je izašla iz štampe poslednjih dana 2015. godine. Knjiga je napisana sa željom da se ovekoveči priča o jednom velikom preduzeću, ali i svim onim ljudima koji su ga takvim učinili.

Ova monografija je i svedočanstvo o jednom istorijskom periodu kada je PIM, zajedno sa drugim našim velikim preduzećima, gradio zemlju i postizao izvanredne uspehe u inostranstvu, ali je i svedočanstvo o vremenu nakon toga, vremenu tokom kojeg je PIM doveden na rub propasti.

Ovo je knjiga koja će starije podsetiti na sve ono vredno što su stvarali PIM-ovci, ali će sigurno podstaći i sećanja na velika dostignuća nekoliko generacija u raznim privrednim granama. Mlađima se, ovom monografijom, daje dragocen izvor za jedno doba o kome se danas nedovoljno priča, o dobu njihovih baka i deka, njihovih roditelja, dobu koje je iznedrilo toliko toga dobrog i vrednog.

Pomoći će nam da napravimo balans kada sudimo o drugoj polovini XX veka. Mnogi, naročito mlađi naraštaji, veruju da je ekonomsko ustrojstvo nekadašnje SFRJ bilo potpuno neodrživo i da je sav prosperitet dolazio spolja. Autor podseća na to kako se, kada bi „norma bila prebačena“ i kada se ostvarivala dodatna dobit zahvaljujući požrtvovanom radu zaposlenih, ta dobit delila među PIM-ovcima.

Svakako, ova monografija ispunjava ponosom zbog uspeha naših inženjera. Sportskih uspeha ovih generacija još se i sećamo, ali ono što je privreda postizala pada u zaborav. A upravo su ekonomski uspesi naših preduzeća kao što je PIM omogućavali tadašnjoj SFRJ da pruži više i u sportu i u kulturi.

Bogato ilustrovana, ova monografija na nevelikom broju strana nudi i isečke iz novina i stručnih časopisa kao još jedan dokaz o uspešnosti PIM-a.

„Na spisku najvećih izvođača na svetu koji časopis ’Engineering News Record’ objavljuje svake godine, u izdanju od decembra 1979. godine ’Ivan Milutinović’ se nalazio na 44. mestu sa 313 miliona dolara ugovorenih poslova.“

U monografiji se daje prikaz radova „Ivana Milutinovića“ u zemlji i inostranstvu. Mnogima će biti zanimljivo da pročitaju kako je ovo preduzeće privremene radnike na prvom velikom poslu – nasipu preko Skadarskog jezera, nakon ovog posla zapošljavalo za stalno; kako je nasipan Novi Beograd i kako su novobeogradski blokovi dobili nazive; kako je građen naš ponos – hidrocentrala Đerdap; zašto su Vojvođani PIM-ovce zvali bundaši; kako su nakon velikog zemljotresa u Crnoj Gori neki objekti koje je gradio PIM ostali neoštećeni…

„Ivan Milutinović – PIM“ je radio širom sveta, a čitajući ovu monografiju, čitalac će moći da se upozna ne samo sa radovima koje je izvodilo preduzeće, već i sa kratkom istorijom zemalja u kojima su radovi izvođeni. Posebno su dragoceni prikazi života PIM-ovaca i njihovih porodica u ovim zemljama tokom višegodišnjih projekata.

PIM je radio u Indiji, Bangladešu, Kuvajtu, Iranu, Iraku, Tunisu, Libiji, Ukrajini… Kao jedan od primera značajnosti radova ovog preduzeća spomenućemo samo da je „Ivan Milutinović“ u Indiji, Zapadnom Bengalu nasuo čitav jedan grad (Slana jezera) koji se prostire na 12,5 kvadratne milje, a čiji je planirani broj stanovnika 218.000.

Autor ove knjige, dr Aleksandar Babović, pravi je predstavnik ove svestrane generacije naših inženjera. Njega i danas, kada je u penziji, konsultuju iz inostranstva u vezi sa raznim projektima. Jer stručnost se ceni svuda. Samo u Srbiji još uvek moramo da se ubeđujemo i objašnjavamo da znanje i iskustvo naših stručnjaka ne može da se vodi kao „zastarelo“.

Dr Babović je autor većeg broja naučnih i stručnih radova. Pored toga, on redovno trči po prirodi kao član jednog međunarodnog društva,