politički komentari

недеља, 25. децембар 2016.

Четке и метле.

Пре неки дан, Главни одбор ПУПС-е одржао је седницу- перформанс за медије у Центру „Сава“ – са углавном безличним садржајем и циљем у још проблематичнијој режији политички недораслог др. Милана Кркобабића.

Да се политичка мудрост не наслеђује очигледан је пример др. Милан Кркобабића који од оца др. Јована није наследио ама баш ништа од те мудрости, осим председничке столице, и озбиљно прети да уништи дело свога оца који је, хтели то да признамо или не, за живота штитио интересе пензионера Србије. За пензионере није релавантна позадина дела др Јована Кркобабића, већ суштина – права пензионера нико није смео да дира!

Господин министар без портфеља ( то су они министри којима се даје да нешто раде у складу са вољом премијера, али не морају ништа да раде, нешто као резервна енергија која се ангажује у „пику“, када треба додатно манипулисати одређеном друштвеном групом, као што је то сада случај, пред председничке и вероватне парламентарне изборе), Др Милан Кркобабић, невешто, рекло би се поприлично дилетантски- што је постала препознатљива карактеристика неких министара- настоји да оваквим и сличним перформансима убеди пензионере Србије како је ПУПС још увек некаква реална политичка сила?

Након свих дешавања која су задесила пензионере Србије, посебно војне пензионере и високообразовани кадар пезионера Србије са „високим“ пензијама, грубим кршењем свих повеља о људским правима и забрани дискриминације по овој основи, несувисле пароле др Милана Кркобабића, тако својствене времену соцреализма, из кога поменути министар тешко да може да учини корак напред, заслужују да се коментаришу једино са – село гори а Кркобабић о поштама!

Слушајући његов јавни наступ, у емисији  РТС у којој његови саговорници нису могли да сакрију подсмехе, и на Главном одбору ПУПС-е, све више нас уверавају да је господин др Милан Кркобабић идеалан промотер једино за отварање пословница Поште на југоистоку Србије. Посебно нас одушевљава чињеница да се ПУПС побринуо да се тим пензинерима обезбеди „брз“ нтернет и услуга плаћања комуналија, без да иду у Пирот, Белу Паланку или Бабушницу, и тако им отворио прозор у свет обмана и лажи. Очекивао сам да др. Милан Кркобабић објасни одушевљеним мештанима да су то дигитализоване централе и системи веза, да им прича о предностима које ће дигитализација донети развоју сточарства, пољопривреде и заустављању миграције и беле куге која је постала опаснија од било које безбедносне претње за пригранична подручја са Бугарском, али од свега тога ништа из два проста разлога. Први је што поменути министар вероватно нема појма о свему томе а други је што је његов искључив циљ да обезбеди гласове за владјућу већину.

Такав ПУПС себе проглашава заштитником пензионера Србије?

Та партија, као и многе друге, више не постоји, осим неколицине људи који настоје да живе на грбачи пензионера који још увек не схватају шта се дешава!

Фасцинантна је упорност којом господин др. Кркобабић продаје пензионерима „Потемкинова села“ и нуди заштиту интерса која све више личи на класично рекетирање. Коначно није ли и сам запретио да ко не гласа за актуелну коалицију може џаба да чека поштара са пензијом!

За такве противуставне изјаве иде се у апс због кривичног дела изазивања панике и ширења лажних вести, а господин др. Кркобабић постаје министар без ресора.

Неко је изгледа добро проценио да су способности господина др Кркобабића веома употребљиве у отварању пошта по забитим деловима Србије, у којима живе искључиво пензионери, а рађају се једино по које јагње и јаре, јер су млади одавно отишли „преко“ да потроше силно богатство стечено у Србији!

Међутим, поставља се питање смислености ангажовања др. Кркобабића? Могу ли гласови неколико стотина неиформисаних пензионера надоместити сигуран губитак стотина хиљада гласова пензионера након продаје њихових уставом и законима гарантованих имовинских права?

Зато ме политички перформанси господина др. Милана Кркобабића све више подсећају на обећања господина Шећероског из периода председничких избора и рађања демократије 90. година. На срећу, пензионери су еволуирали и знаће да казне све оне који то заслужују на предстојећим изборима а „ четке и метле“ ће морати да прораде ако желимо да са себе сперемо муљ у коме смо се нашли, не нашом вољом!

http://arsenijes.blogspot.rs/

Ekonomija u praksi 22.12.2016. - Jovan Tamburić

Ekonomija u praksi 22.12.2016. - Jovan Tamburić, radio emisija-
Radio 2 M.

Какофонија из Браће Југовића 19.

Удружење војних пензионера Србије огласило се 6. децембра 2016. године текстом „ Тамбурашка диверзија Јована Тамбурића на истину“ путем званичног сајта, којим је председник Удружења, господин Љубомир Драгањац изнео своје виђење акуелне политичке ситуације у коју су, вољом актуелне власти, инволвирани интереси војних пензионера Србије али и интереси материјално угрожених припадника Војске Србије, неадекватним покушајем да се актуелни друштвени проблеми пребаце на терен обрачуна са једним човеком, председником Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије, господином Јованом Тамбурићем.

Након неколико саопштења председника УВПС, читаоцима је постала јасна чињеница да уважени господин није кадар да се јавно експонира као озбиљан аналитичар српске политичке сцене и у том контексту није ни реално очекивати од њега да разуме место и улогу организације на чијем је челу.

Повод за храбрији али невешт излет уваженог господина Љубомира Драгањца, у свет јавне полемике вероватно се налази у чињеници да је на препознато рађање једне нове социјалне снаге – свих пензионера Србије и синдиката у Војсци и полицији, што свакао није чињеница коју треба игнорисати јер се грубо меша у наметнуту атомизацију интереса друштвених група и политичких странака у Србији, и да је за такав излет добио „ветар у леђа“.

Преплашен чињеницом да је неко у име војних пензионера говорио на протесту Војног синдиката Србије, навикнут да не ради ништа док му неко одозго не каже шта, господин Драгањац је брже боље о својој лојалности известио председника Владе Србије. Нажалост, чињеница је да је на протесту говорио Јован Тамбурић у име политички свесних војних пензионера Србије остаје, и господин Драгањац има проблем да ће му се ускоро захвалити на ограниченој способности држања под контролом војних пензионера. Формално, господин Драгањац је у праву када се хвата за сламку некоректног представљања господина Тамбурића. Али само то! Суштина остаје- све је више чланова УВПС који су присутни на протестима и све је веће осипање чланства тог удружења, мада, не може се негирати чињеница да је то удружење има бројно чланство.

Оно што то Удружење чини минорним јесте одсуство заступања битних интереса властитог чланства, које креира господин Љубомир Драгањац. Истина је да ово удружење има добре социјалне програме, а још већа истина је да у том удружењу већину чине разумни чланови.

Оно што господин Драгањац није могао да сакрије у свом трактату о истини јесте да се пензионери повезују са политичким странкама!

Тачно господине Драгањац! Ја сам највећи заговорник програма да војни и други пезионери Србије своја права могу да остваре само кроз институције парламентарне демократије. Сваки Ваш даљи покушај обарања ове тезе био би још један показатељ Ваше политичке необразованости или лицемерја. За почетак објасните место и улогу господина Константина Арсеновића, потпредседника ПУПС-е и Скупштине Србије, и на чијим гласовима је то постао?

О очекиваном бесмислу Ваше анализе „диверзије Јована Тамбурића на истину“не вреди трошити речи јер осим личних увреда, аргумената нема.

Један детаљ залужује пажњу.

Незаинтересован за оно што чини Удружење војних пензионера Србије, ја сам предложио УСПС да Вам се дописом обратимо с циљем да заједно спроведемо Народну иницијативу и дословно сам тврдио оно што и ви тврдите и то јесте истина-да имате најбољу ифраструкруру и да бисмо заједно вероватно постигли много више, рачунајући да ви имате подршку позиције а ми делова опозиције.

Ви сте у својој препотенцији и политичкој послушности-ћутали.На допис нисте одговорили. Инсистирао сам код председника УСПС да Вам поново пошаљемо допис, рачунајући барем на културу дијалога. И тада сте ћутали! Онда сам преузео обавезу да Вас назовем телефоном, што сам и учинио!

Ви знате садржај Вашег монолога! Култура дијалога, комуникације и домаћег васпитања ми не дозвољава да трошим време. објашњавајући да критика функције није критика личности.

Сасвим погрешно закључили сте да ми покушавамо да искористимо УВПС за своје циљеве. То није немогућ мотив неких људи. Али мотив УСПС, УСПВЛС као и мој лични, били су крајње поштени и у интересу пензионера Србије! Нажалост Ви то или не можете или не смете да схватите!

Такође, критизерски оцењујете формирање Координационог тела, јер сте у својој препотентности неинформисани. Идејни творци формирања Координационог тела били смо Вуликић Милован и ја. Ја сам на три састанка инсистирао да Миле Бјеливук формализује ФБ групу, као човек који је имао највеће поверење чланова те групе и Миле је то прихватио тек након трећег састанка-на моје инсистирање. Јован Тамбурић са тим нема никакве везе.

Намерно, 13.маја 2015. године, разговарао сам са једним генералом, и замолио га да вас назове и пренесе мој предлог да организујете састанак свих „фракција“ војних пензионера. Случајно или не, увече се на вашем сајту појавило саопштење да ће састанак бити 25. маја ( датум небитан). У међувремену сам се састао са генералом Костом Арсеновићем два пута у намери да видимо као да спречимо даље растакање монолитности војних пензионера Србије. Константин Арсеновић се декларисао као члан ПУПС-е који са војним пензионерима скоро да нема никакве везе?

Коначно, господо, шта је спорно и шта је „неистина“ у обраћању господина Јована Тамбурића јавности. Која је суштина „диверзије“. Ви се исувише лако упуштате у оцене за које немате аргументе. Називате удружења војних пензионера „минорним“ мислећи на малобројно чланство? Какав је смисао свега тога? Чије ви то интерсе штитите? Да ли се вама не одбија сваког месеца од пензије? Јесте ли због тога сретни? Да ли вам се чини да сте дискримисани или привилеговани? Зашто вам се сваког месеца осипа чланство а расте код других удружења. Да ли је могуће да смо баш сви ми необразована маса којој смисао политичког живота треба да одреди некакво руководство Удружења војних пензионера Србије.

Ако већ не смете да пустите на вољу свом гласу здравог разума, не спутавајте оне који имају потребу да буду на страни истине, правде и борбе за бољу Србију. Останите да живите у љуштурама идеолошке прошлости у којима сте и те како добро пливали. Ништа вам не замерам! Сви смо били део тога! Не морате ни да будете „мслећа бића“. То је ваше право.

Али, сваки ваш напад на оне који се боре за уставност и законитост у Србији, биће адекватно раскринкаван.

И понављам, једини начин да војни пензионери Србије буду поново јединствени јесте да сами чланови смене актуелно отуђено руководство УВПС.Ако то не учине саучесници су у разбијању јединства војних пензионера Србије!

Имате ви дивне и способне људе и надасве поштене!

Знам многе!  

И сви мислимо исто!
Пренео сам вам њихове речи!

http://arsenijes.blogspot.rs/2016/12/19.html?spref=fb

Krkobabić otvorio Sajam za penzionere.

Krkobabić otvorio Sajam za penzionere. Krkobabić. Za penzionere. Sve smo čuli.

MAGAZIN GODINE, SRBIJA | 28.11.2016. |  0 | PENZIN

Prvi sajam za penzionere na Novosadskom sajmu otvorio je ministar bez porfelja Milan Krkobabić, a otvaranju je prisustvovao i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, prenosi Tanjug. Ime neke ironije u tome da jedan od najbolje situiranih penzionera u Srbiji nalazi za shodno da se „kolegama“ penzionera uopšte obraća nakon grubog kršenja sopstvenih predizbornih obećanja i upornog zastupanja sumnjive teze da je smanjenje penzija bilo preko potrebno, neophodno, i zakonito.

Napomena: Penzin je najavljivao ovaj događaj kao dodatnu aktivnost za penzionere Novog Sada i okoline. Ali, onda se na otvaranju pojavio, i penzionerima obratio, niko drugi do ministar Krkobabić…

Jednostavno, neke stvari ne treba mešati, a PUPS (o kom smo mišljenje izneli i u tekstu na ovom linku), niti bilo koji predstavnik ove organizacije, svakako ne pripada tamo gde se, makar nominalno, nude neki sadržaji za penzionere. 

Ovde nije stvar dopadanja ili ličnog mišljenja, već je stvar u tome da bivši penzioner-direktor JP Pošta Srbije, i sadašnji penzioner-ministar, ne bi trebalo više da se obraća penzionerima u čiji je džep zavukao ruku neustavnim smanjenjem penzija.

 Međutim, izgleda da je bilo preveliko iskušenje da samo dan posle sramne isplate „jednokratne pomoći“ (gle slučajnosti u datumima!) gospodin Krkobabić iskoristi priliku da objašnjava da 5.000 dinara nije malo, jer eto, to je bezmalo jedno njegovo prepodne na državnoj plati. Uživajte dalje u Tanjugovom saopštenju i izjavama govornika na otvaranju Sajma…

Otvarajući sajam Krkobabić je rekao da je Sajam za penzionere „samo prva u nizu manifestacija koje će biti organizovane sa ciljem poboljšanja uslova za život penzonera“:

– Nema boljeg mesta od Novog Sada sa koga ćemo krenuti u regionalnu kampanju „Pristojan grad“ tokom koje ćemo niz gradova u Srbiji učiniti prijatnim za život penzionera – rekao je Krkobabić novinarima.

On je istakao da je ta sajamska manifestacija okupila privrednike, zdravstvene radnike, PTT, osiguravajuća društva i da on očekuje da na nekim narednim Sajmovima za penzionere vidi i obrazovne ustanove jer, kako je kazao, ljudi trećeg doba imaju pravo i da se usavršavaju, pogotovo u delu informatičke obuke.

Krkobabić je rekao da su penzioneri izgradili sajmove, banje, fabrike, i da zato penzije moraju biti redovne. On je naglasio da su penzioneri prethodnog dana dobili jednokratnu pomoć u iznosu od 5.000 dinara i da je ona za njih izuzetno značajna.

– Neki kažu da je ta pomoć mala, neki da nije, ali treba znati da je u Srbiji 1.700.000 penzionera i da je za tu pomoć iz budžeta izdvojeno oko 70 miliona evra. To nisu mala sredstva, ali smo se dogovorili da će država svaki put pomoći penzineruima kada u kasi obezbedi dovoljno sredstava da takva pomoć može biti nesmetano isplaćena – rekao je Krkobabić.

On je naglasio da su penzioneri za iznos od 5.000 dinara mogli da, kako je rekao, „kupe 100 kilograma kupusa ili džak i po krompira“ i da im to mnogo znači.

Otvaranju Sajma za penzionere prisustvovali su i predstavnici Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova na čelu sa sekretarom Predragom Vuletićem, direktor Pokrajinskog PIO fonda Slavko Imrić i direktorka Pošte Srbije, Mira Petrović, takođe član PUPS-a, koja je zamenila svog saradnika i stranačkog kolegu u fotelji direktora tog javnog preduzeća – bez konkursa.

POBUNA penzionera protiv PUPS-a u Vranju

• POBUNA penzionera protiv PUPS-a

Jovanović sa svojim saborcima FOTO S. Tasić/OK Radio

 01.08.2016 - 10:34

Desetak članova vranjskog Udruženja penzionera tvrde da Gradimir Jovanović, aktuelni zamenik predsednika lokalne Skupštine i predsednik GrO PUPS-a u Vranju, uzurpira prostorije Udruženja za potrebe svoje partije.

Penzioner  S.R. navodi da njegove kolege iritira, kako kaže, okupacija prostorija Udruženja od strane PUPS-a u Lenjinovoj ulici u centru Vranja, jer su, “to  prostorije svih penzionera, a ne samo penzionera koji pripadaju ovoj partiji”.

Udruženje penzionera inače koristi prostorije za druženje i druge aktivnosti, za nijh ne plaća zakup, ali plaća svetekuće troškove.

S.R. dodaje da PUPS koristi njihove prostoriji poslednjih nekoliko godina, a ne plaća kiriju, vodu i struju.

- Jovanović je došao u prostorije koje mu ne pripadaju, i u kojima ne bi trebalo da bude PUPS - poručuje S. R.

Sa druge strane, Gradimir Jovanović negira ovakve navode, uz obrazloženje da u Udruženje penzionera svraća povremeno.

- Svu poštu iz GO PUPS - a dobijam na kućnu adresu, i sa Glavnim odborom stranke komuniciram preko svoje kućne adrese.

Kao član Udruženja koji plaća članarinu svratim tamo povremeno.
 
PUPS je sastanke održavao kako kad, nekad i u Udruženju penzionera, a  nekada i u prostorijama SPS - a dok smo bili u koaliciji u prošlom mandatu.

Sa svojim saradnicima mogu da se vidim i dogovaram kako u Udruženju, tako i u kafani, jer ne želimo da upravo takvima koji vam se javljaju da dajemo povoda za ogovaranje i intrige - kaže Jovanović.

Miroslava Trajković, predsednica Udruženja penzionera i potpredsednica PUPS-a, kaže da prostorije Udruženja pripadaju svim penzionerima, bez obzira da li su članovi neke ili nijedne stranke.

- U početku je tu bilo i nekih stranačkih obeležja PUPS-a, ali sada ne. Sve svoje sednice smo održavali u zgradi Komiteta - kaže Trajkovićeva.

Nezadovoljni članovi Udruženja penzionera najavlju da će nastaviti, kako kažu, borbu za ono što im pripada i što se grubo zloupotrebljava u političke svrhe.

Kako se živi sa prosečnom srpskom penzijom (22.11.2016)

Отворено писмо пензионерима Србије.

http://arsenijes.blogspot.com/2016/09/blog-post_28.html

среда, 28. септембар 2016.

Отворено писмо пензионерима Србије.

Савремене демократије су политичке промене, до сада. најављивале „ врућим“ политичким пролећима и јесенима, желећи ваљда, да на тај начин мобилишу масе за остваривање својих политичких програма и планова.

Србија данас, нема снаге да најави било шта, осим истрошених флоскула о властитој величини, која се Света не тиче и треба јавно осудити незаинтересованост Света због неприхватања нашег модела како од нормалне земље брзо доћи до благостања. Међутим, оно што свет види јесте све већи број људи који напуштају брод звани Србија. Више не помажу ни вешто пласирене неистине о прогресу живота у Србији, о поштовању људских права, о законима у корист народа, о борбеној способности Војске Србије.

Једоставно, свакодневица која се огледа у хроничном пробијанју рокова за завршетак путне инфраструктуре кроз Србију и штети која се мери милионима евра, дематују Дон Кихота српске политике премијера Вучића који једини верује, а много реалнија је оцена да се прави да верује, у оно што му обећевају државни органи и то саопштава свакога дана као истину.

Да истина није то што слушамо, потврђују и штампани медији који су схватили да народ више воли да види гузе старлета, да чита ко је убијен и са колико удараца секиром у главу, да анализира сумњиве референдуме у иностранству и оде у кревет сретан што је рат, који је колико јуче био известан, спречен разумном политиком наших и њихових лидера, јер то боље продаје новине од суморне истине о суноврату државе која се претвара у економску колонију запада, јер то заслужује „ нераднички народ“, како нас често називају са навиших говорница власти. Има много истине у томе! Коначно, зашто би народ радио за шачицу богатих тајкуна у спрези са политичарима и за бескрупулозне капиталисте. Како реаговати када вас неко препоручује као најјефтинију радну снагу у свету. Није ли онда илузорно очекивати вискок квалитет рада уз најмање најамнине. Тако нешто постоји само у обећањима и не препоручује вас као поштоваоца народа којег представљате!

Када једна власт одлучи да удари на најнемоћније, пензионере, онда је то доказ неспособности да се води држава. Величина неспособности власти огледа се у чињеници да је и међу пензионерима направљена дискриминација. Некима нећемо да дирамо пензије, другима ћемо да узмемо део пензија и да помало дајемо- повећавамо пензије онима са малим пензијама на рачун оних што су имали „велике“ пензије, а када и они пређу лимит, и њима ћемо да одузимамо више него што су имали пре повећања!?

Који је то политички смисао овакве идеје?

Смисо је прост. Завадити пензионере Србије, раслојити их, јер јединствени ( 1.750.000) представљају и те како снажан фактор, и на тај начин обезбедити простор за несметане манипулације бирачким телом пензионера Србије. У томе је ова власт – успела! Иста та власт се осмелила да устврди како она није дужна да финансира предизборна обећања ранијих гарнитура власти ( истина је да су на власт увек једни те исти - само мењају називе странака или странке) дата пензионерима и учинила управо исти потез – обезбедила гласове 60 % пензионера којима само привремено није дирала пензије, док не пређу лимит од 25.000 динара.

Међутим, ту није крај политичком идиотизму који хара Србијом скоро 25 година. И пензионери су се поделили! На оне који сарађују са влашћу и за ту сарадњу добијају смешно мале привилегије, оне који су сретни да добијају било шта јер имају друге изворе прихода и никада нису били радничка класа у пуном смислу те речи, и војне пензионере који су навики да о њима други одлучују без да се боре за своја права. Али, како су војни пензионери исти тај народ који се само зове војни, и они су се поделили на оне који сарађују са влашћу, која им добрано октроише пензије, и оне који се не мире са оваквим стањем ствари и покушавају да се боре на све начине против дискриминације, из једноставног разлога јер су веома близу дна, посебно подофицирски кадар и официри нижих чинова.

Док се у другим земљама овакви удари на личну имовину пензионера обавезно претварају у масовне демонстрације са немирима и озбиљним љуљањем влада тих земаља, у Србији нема никаквих назнака за јавним испољавањем незадовољства због дискриминаторских мера владе. Да не бих остао недоречен, навешћу да није реализована нити једна озбиљна мера против организованог криминала, пљачкашки изведене приватизације, и сиве економије која је доминантна у Србији. Судски спорови служе као повремено штиво за наивну читалачку публику која верује да се нешто ради. До апсурда је доведена злоупотреба принципа независности судства.

Србија више нема снаге ни за каква „врућа“ пролећа или јесени!

С времена на време дозирано се пласирају неистине и полуистине кроз лако прихватљиве афере за ионако полуписмено српско пучанство, које и није заинтерсовано за мере владе све док му оне омогућују живот с оне стране закона.

Актуелна власт, као и све власти до сада, то веома добро знају и не пада им на памет да узору шуму сиве економије јер би им балвани веома брзо падали на главе а можда би се дешавале и горе ствари. Једно је сигурно. Читав корумпирани систем би се срушио као кула од карата!

Нажалост, пензионери Србије немају озбиљну организацију која би се супротставила дискриминаторским мерама Владе Србије.

За сада једина организација пензионера, Удружење синдиката пензионера Србије, иако има ентузијасте у својим редовима, због материјалне зависности од других и евидентних организацијских проблема по дубини, није у стању да се озбиљније организује на целој територији Србије а истовремено тешко се одриче синдрома „синдиклаца“ као традиционалних сарадника власти који су на овим просторима били продужена рука власти за пасивизирање радничке класе. Ово удружење тешко да ће моћи да изађе из тог клишеа и не обећава бољитак све док не раскине са „синдикалцима“ чија је функција одавно препозната.

Војни пензионери су посебна прича иако су можда и највише погођени дискриминацијом. Сви имају оправдање за сатанизацију војних пензионера. Свака шуша у власти и изван ње, која је то постала преко ноћи на улици 5. октобра 2000. године, ће спремно избацити флоскулу да је војска крива што се распала СФРЈ, што су се десили ратови, што смо трошили паре годинама а ништа нисмо урадили, што смо изгубили Косово и Метохију и друге глупости као што је и  изјава једног министра да му не пада на памет да исплаћује и повећава пензије онима који имају 115.000 динара. Међутим, о својим примањима те шуше не говоре ништа. Као да су они били послодавац тим људима а не држава и то на основу закона. Коначно, они су поистоветили законе и своју вољу. Да не говоримо о бесмислености повезивања чињенице да је распад СФРЈ довољан разлог да се фронтално удари на војне пензије, које узгред нису ништа веће од осталих при истим елементима на основу којих се одређује висина пензије.

Највеће удружење војних пензионера Србије, које је продужена рука сваке актуелне власти, одавно је престала да штити интересе војних пензионера. Тачније оно јесте штитило интересе војних пензионера у мери у којој је то чинила и сама држава. Како је државе престала да штити интересе војних пензионера који су засновани на Уставу и законима, руководство УВПС је само наставило да спроводи интересе актуелне власти.

Ту ништа није спорно, али је спорна чињеница да се то Удружење финансира из чланарина чланова удружења а новац троши углавном према својим интерсима. Међутим и то није толико битна чињеница у односу на чињеницу да Удружење војних пензионера Србије себи даје за право медијације о правима војних пензионера која су регулисана Уставом Србије и законима Војске Србије и фонда ПИО републике Србије. И што је још опасније постало је пропагандна машинерија за пацифизирање борбе војних пензионера за њихова права чиме ствара веома неистиниту слику о целој социјалној групацији која је поднела највећи терет распада СФРЈ коју су иницирали и реализовали политичари уз подршку иностраног фактора који је имао своје интересе од распада СФРЈ.

Удружење војних пензионера Србије даје себи ничим детерминисано право да осуђује Удружење синдиката пензионера Србије зашто је примило за колективног члана Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије?

С којим правом се УВПС меша у организацију других удружења?

Да ли то извесни стаљинистички умови у УВПС мисле да је политичка и социјална оријентација и организација  војних пензионера безусловно везана за УВПС!

Апсурд! Најпростије речено, неразумевање суштине демократије и још много тога, али је бесмислено упозоравати на погубност девијација које са собом носи свака затворена друштвена група у којој њен врх има сијасет привилегија, а притом је прилично политички необразована и неспособна да схвати далекосежност својих дела.

Данас, огромна већина војних пензионера сматра да УВПС више не заступа њихове интересе, а да је то тачно не треба бити обдарен посебним смислом за аналитику. Ако од 100 војних пензионера нађете иједног који ће рећи да је задовољан што му је пензија смањена ( у распону од 20.000 до рецимо 1000 динара) онда је оправдан став риководства УВПС да се не организују протести због смањења пензија и веома проблематичног начина на који је решен дуг према војним пензионерима Закључком Владе Србије. Али свако разуман зна да нормалан човек не може бити задовољан оваквим дискриминаторским смањењем „високих“ пензија.

Последица понашања руководства УВПС јесте исчлањивање из тог удружења и престанак финансирања некога ко не заступа ваше интересе. Наизглед оправдан поступак војних пензионера последица је веома опасне и добро осмишљене акције  самог руководства УВПС која за циљ има разбијање јединства војних пензионера које би обезбедило јединствен наступ свих војних и других пензионера у борби за своја законска права. Нађен је формалан повод за почетак акције – одбијање УВПС да организује протесте због неповећања пензија војним пензионерима под истим условима као и свим пензионерима Србије.

Прво је то урадио господин Милан Кркобабић са цивилним пензионерима Србије који су сада мање-више маргинализована политичка снага али су још увек какав-такав гласчки потенцијал ( оних 60%), а сада је на делу руководство УВПС које је понуду УСПС да се иде у заједничку акцију прикупљања потписа за Народну иницијативу за поништење спорног Закона о привременом начину уређивања исплате пензија, једноставно претворило у властиту акцију потписивања петиције без икакве гаранције да ће потписи бити део једиственог списка пензионера Србије.

Неспорно, руководство УВПС је неформални део актуелне власти и има задатак да вештим тактичким потезима разбија јединство војних пензионера. Овај проблем превазилази оквире спашавања буџета Србије и постаје безбедносни проблем који се тиче саме државе. Не треба заборавити чињеницу да међу војним пензионерима има велики број релативно младих људи способних да активно учествују у одбрани земље.Уосталом, ако затреба, није ли логичније спашавати младост Србије коју ионако изједа „бела куга“. Оваквим односом државе и УВПС према војним пензионерима непогрешиво се иде у стање њихове флуидне спремности за одбрану државе!

Неразумном одлуком руководства УВПС да самостално иде у потписивање Народне иницијативе коју је покренуло УСПС заједно са УСПВЛС као колективним чланом, само је потврдило да не одустаје од сарадње са актуелном влашћу и да подржава процес пацифизирања пензионера Србије у борби за њихова права, а тиме и за поштовање принципа уставности и законитости и владавину права.

Зато, сви слободоумни људи треба да се прикључе заједничкој акцији УСПС и УСПВЛС и потпишу Народну иницијативу о укидању спорног закона којим су нам пензије смањене на неодређео време и тим чином дискриминисани у односу на остале грађане Србије.Чланови УВПС треба да покрену ово питање преко органа свог удружења и захтевају да акција буде јединствена. Ако руководство УВПС то одбије, чланови треба да дају своје потписе УСПВЛС.

За овако велику акцију биће потребне и одређене финансије као добровољан прилог за штампање материјала и неопходне пратеће расходе за материјална средства током реализације Народне иницијативе. Покажимо величину наше политичке свести!

Пензионери и грађани Србије,

Императив времена јесте интерсно удруживање свих пензионера Србије.

Ово је време борбе за наша социјална права на основу закона. Што се пре супротставимо беззакоњу имаћемо боље сутра и правно уређену државу!

http://beta.newsweek.rs/srbija/70477-krkobabici-novokompanovani-topalovici-stranka-kao-porodicni-biznis.html

SRBIJA

Krkobabići novokomponovani Topalovići: Stranka kao porodični biznis

I drugi se u Srbiji bave politikom iz koristi, ali su je samo Krkobabići izabrali kao osnovnu delatnost svog porodičnog preduzeća

---

 

---

Objavljeno: 23.02.2016. 13:20h

Foto: Zorana Jevtić, Jovan i Milan Krkobabić

„Srbin može biti inteligentan, može imati ideja, ali mu je pre svega najvažniji njegov interes. Retko ćete videti sasvim određene ideje kod njega; prema ličnim potrebama okreće se zdesna nalevo“, pisala je kraljica Natalija svom suprugu Milanu Obrenoviću. Kažu da je kraljica volela Srbiju, pa u ovoj oceni teško da ima zle volje. Da li je, onda, kao strankinja pogrešila? Nije!

Svaki novi politički izbori u Srbiji već sto pedeset godina, koliko višestranačje kod nas - sa socijalističkom pauzom - traje, potvrđuju ispravnost ovog suda. Istorija našeg političkog života spisak je izdatih prijatelja, razvrgnutih kumstava, izneverenih principa, te korupcionaških afera, novih bogataša i članova familije rasutih po državnim nadleštvima i diplomatskim misijama. Kad smo kod ovog poslednjeg, bivalo je u poslednje dve decenije slučajeva o kojima Nušić, pišući „Gospođu ministarku“, nije mogao ni da sanja. U jednom trenutku (kraj 2015) čovek od Vučićevog najvećeg poverenja Novak Nedić (33) generalni je sekretar Vlade, njegov otac je potpredsednik Partizana, kum Miloš Vazura (29) direktor tog kluba, a Danijela Vazura, Miloševa sestra, direktor Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, postavljena na to mesto mimo sprovedenog konkursa... Da o SPO i udomljavanju Vukovih svastika ne govorimo. Ali žuč javnosti najčešće se izliva na Krkobabiće iz PUPS. Valjda zato što niko nije kao oni tako ogoljeno pretvorio stranku u porodično preduzeće, a interese građana podredio ličnim. I to interese najsiromašnijeg društvenog sloja. Prosto, nije isto iskorišćavati simpatije glasača za kralja, Dražu ili Brisel, i prevariti penzionere, što je PUPS učinio.

Foto: Aleksandar Vučić, Milan Krkobabić i Ivica Dačić, Foto: Nebojša Mandić

IMA LI HLEBA BEZ MOTIKE

Ova stranka krajem prošle nedelje našla se u centru pažnje zbog raskida koalicije sa SPS, koji joj je osam godina obezbeđivao učešće u vlasti, i okrenula se stranci Aleksandra Vučića. Divizije analitičara sada će se baviti posledicama ovog čina: koliko SNS dobija i da li SPS uopšte nešto gubi. Takav je posao analitičara, od nečeg mora da se živi. Mi ćemo se, međutim, pozabaviti ovim slučajem iz etnoloških razloga - tekst koji sledi ubedljivo osporava da nema hleba bez motike.

Rodonačelnik ideje prikupljanja i potom iznošenja penzionerskih glasova na srpsku političku berzu jeste Jovan Krkobabić (1930-2014).

Rođen u selu Koljani kod Sinja u Hrvatskoj, gde od devedesetih Srba više nema, prema nekim biografijama koje su se pojavile kad se našao na vlasti, „učestvovao je u ratu na strani partizana“. S obzirom na uzrast u kojem je bio na početku, a i na kraju rata, ovo teško da je tačno, ali lepo zvuči. Još su jednu nepreciznost svojevremeno uočili novinari: kao fakultet na kojem je Jovan Krkobabić diplomirao navođeni su i Ekonomski i Fakultet političkih nauka. Magistrirao je i doktorirao, međutim, nesumnjivo na ovom drugom.

Foto: Lazar Krstić, Aleksandar Vučić i Jovan Krkobabić, Foto: Zorana Jevtić

Prvo radno mesto imao je u Institutu u Vinči, a ubrzo je postao i član Skupštine Penzionog i invalidskog fonda (PIO), gde se istakao kao žestok kritičar rada rukovodstva... Tadašnji direktor Fonda, tvrde neki Krkobabićevi biografi, želeći da ga odobrovolji, 1971. godine ponudio mu je mesto direktora Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja samostalnih zanatlija i samostalnih ugostitelja Srbije. Krkobabić tada prvi put u penziono osiguranje uvodi glumce, pevače, slobodne umetnike, advokate, sveštenike i slične, koji tada nisu mogli nigde da ostvare to pravo.

Četrnaest godina kasnije osnovaće i Republičku zajednicu penzionog i invalidskog osiguranja zemljoradnika. Propaganda će tvrditi da „seljaci prvi put u istoriji Srbije dobijaju pravo na penziono i invalidsko osiguranje“, ali će istina biti malo drugačija: to osiguranje je bilo obavezno i za seljake veliki namet.

Kad je njemu samom došlo vreme da se penzioniše, prema nekim svedočenjima, žestoko se protivio, ali bezuspešno - od 1989. godine, po sili zakona, i sam je bio penzioner.

Foto: Jovan Krkobabić, Foto: Aleksandar Jovanović

GLASOVI NA POLITIČKOJ BERZI

Karijeru društvenopolitičkog radnika, kako se to onda zvalo, nastavio je 1994, kad kao predstavnik Saveza penzionera postaje predsednik Upravnog odbora Fonda PIO radnika, gde ostaje do kraja 2000. godine. U međuvremenu je na listi SPS-JUL-Nova demokratija 1997. biran za republičkog i saveznog poslanika. Zbog ovakvog političkog angažmana svog predsednika, oko 60.000 članova Saveza penzionera - oko osam odsto ukupnog članstva - osnovalo je Nezavisno udruženje penzionera.

Posle Petog oktobra nekoliko godina je miran, a 2006. staje na čelo Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Prvi put PUPS je na izbore izašao 2007. u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Nebojše Čovića. Mora da ga je u poslednjem momentu uhvatio strah jer je u prethodnoj kampanji tvrdio da PUPS ima 400.000 članova i da će na izbore izaći sami jer su svesni da će lako ući u parlament i tamo štititi svoje interese. Odbacivao je ikakvo vezivanje za političke stranke i političareističući da PUPS ima spremne kadrove ne samo za poslanike nego i za mnoga ministarska mesta. „Ako je cena ulaska u Evropu ta da se milion penzionera dovede na ivicu prosjačkog štapa, onda nama EU i ne treba“, govorio je tada.

PUPS i SDP tada nisu uspeli da pređu izborni cenzus jer su zajedno dobili 125.342 glasa.

Poučen ovim iskustvom, na izborima 2008. godine uhvatio se za zeleniju granu - ušao je u koaliciju sa SPS i Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme. Postao je potpredsednik vlade, a tu će funkciju zadržati i posle izbora 2012. godine, i još dobiti resor zapošljavanja i socijalne politike. Malo je, međutim, nedostajalo da zbog njega Srbija tada ne ostane bez vlade: Jovan Krkobabić nije hteo da potpiše sporazum o formiranju vlade dok mu se ne daju neopozive garancije da će njegov sin Milan biti postavljen na mesto direktora „Pošte Srbije“. Ljudi bliski vladajućoj koaliciji govorili su tada da je jedino ta pozicija u postizbornoj podeli plena bila zacementirana, bez mogućnosti ikakvih promena.

O efektima učešća PUPS u vlasti ekonomski novinar Miša Brkić 2014. pisao je: „(Jovan Krkobabić) devedesetih godina prošlog veka bio je ključni čovek koji je pomogao Slobodanu Miloševiću da kao direktor opljačka Penzioni fond i taj novac potroši za ratne ludorije svog šefa. Jovan Krkobabić proglašen je najvećim krivcem za bedu stotina hiljada penzionera čije je penzije spiskao na Miloševićeve sulude ratne pohode. Danas on i njegov porodično-politički klan ‘prodaju’ na političkoj pijaci brigu za penzionere kao svoj partijski program, a građane Srbije tretiraju kao idiote koji ‘sporo pamte i brzo zaboravljaju’.“

Kad je posle izbora 2008. godine slavodobitno ušao u vladu Mirka Cvetkovića, vođa novokomponovanih ‘Topalovića’ Jovan Krkobabić već na prvoj sednici (ispunjavajući predizborno obećanje) uzeo je iz državne kase za povećanje penzija pola milijarde evra i tako zakucao najveći ekser u mrtvački sanduk Tadićeve vlade.

Jovan Krkobabić preminuo je 2014. godine, a na čelu stranke nasledio ga je dotadašnji potpredsednik, njegov sin Milan.

Foto: Mlađan Dinkić, Jovan Krkobabić i Dragan Marković Palma, Foto: Dragana Udovičić

KRKOBABIĆI, DRUGI I TREĆI

Podaci iz biografije „Krkobabića Drugog“ šturi su, tipični za sina jednog socijalističkog birokrate na visokom položaju koji sam ništa ozbiljno nije morao da radi. Tako saznajemo da je rođen 1952. u Kačarevu, da je diplomirao na Ekonomskom fakultetu i da je „tridesetogodišnje stručno iskustvo stekao radeći na bankarskim i finansijskim poslovima - od bankarskog pripravnika do generalnog direktora finansijske organizacije“. Nigde, međutim, „na celom internetu“ nije moguće pronaći koja je to „finansijska organizacija“ u pitanju. Neki dnevni listovi pisali su pre nekoliko godina da je Milan Krkobabić diplomirao na Ekonomskom fakultetu, ali da je to učinio tek u svojoj 47. godini - dakle, ratne 1999. Na internetu nema ni demantija ove tvrdnje.

Njegova biografija poprima oštre konture i postaje bogata detaljima tek kad mu se otac nađe na vlasti: Milan Krkobabić posle izbora 2008. godine postaje zamenik gradonačelnika Dragana Ðilasa, a od 2012. godine je, rekosmo, direktor „Pošte Srbije“. On ne vidi ništa loše u tome: „Smatram da je koncept departizacije, koji je nametnut, neprihvatljiv i štetan. Konkurs je pokušaj da se izbegne odgovornost i biću do kraja otvoren - to je legalizacija pljačke. Departizacija je sjajna dosetka veselih momaka, koji su u protekloj deceniji uništavali Srbiju.“

U skladu s tim shvatanjem, 2013. godine postavio je svog sina Stefana za sekretara Centra za mala i srednja preduzeća u Privrednoj komori Beograda. „Krkobabić Treći“ u tom trenutku imao je 24 godine i diplomu Megatrenda, i ni mrvicu stida kad je tvrdio da mu u tome nisu pomogli ni otac ni deda... U aprilu prošle godine imenovan je za potpredsednika Privredne komore Beograda. Da neupućenima bude jasnije koliko je ovo imenovanje neuobičajeno navedimo podatak da su ostala četvorica potpredsednika uspešni poslovni ljudi stari više od pedeset godina.

Foto: Ivica Dačić, Milan Krkobabić i Dragan Marković Palma, Foto: Nebojša Mandić

GLUMAC U PREDSTAVI O NACIONALNOM JEDINSTVU

Iako je pokazao zavidnu veštinu ubedivši najstarije građane Srbije, s prosečnom penzijom od oko 23.000 dinara, da će baš on, s ukupnim mesečnim primanjima od 258.016 dinara (podatak iz sredine 2014) najbolje štiti njihove interese, Milan Krkobabić svakako nije političar formata svog oca. Jovan Krkobabić je, primera radi, 1994. godine na Ustavnom sudu Srbije oborio vladinu uredbu o smanjenju penzija za oko 20 odsto. Istina, drugo je vreme bilo, Srbijom tada nije vladao Aleksandar Vučić, ali ponašanje PUPS u raspravi o uštedi u budžetu pokazalo je dubinu jaza između penzionera i stranke koja se izdavala za zaštitnika njihovih interesa.

Kao što se i očekivalo od njega, na Konvenciji koalicije SPS-PUPS-JS u Beogradu početkom 2014. godine Milan Krkobabić o penzijama je rekao: „Nema ni smanjenja ni zamrzavanja, to je sveto pismo za penzionere Srbije!“

Ali kad je premijer Aleksandar Vučić saopštio da će u sklopu mera za „ozdravljenje ekonomije“ biti smanjene plate u javnom sektoru i penzije veće od 25.000 dinara, Krkobabić i PUPS podržali su tu odluku i ostali u vlasti. I ne samo to! Milan Krkobabić bez srama je izjavio: „Naš doprinos (penzionera) ovim merama je bio solidaran, svojevoljan (...) Nećemo da smanjimo penzije i nisu nam smanjili, dali smo doprinos, ali tražimo rezultat.“

„Kakvo crno dobrovoljno!“, poručili su penzioneri.

Foto: Dragan Marković Palma i Stefan Krkobabić, Foto: Zorana Jevtić

„Većina penzionera je protiv tog zakona i nikako se ne može reći da smo sami i svesno dali doprinos fiskalnoj konsolidaciji“, kazao je Milorad Vujasinović, predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije, koje ima oko 300.000 članova. Ono je pokrenulo inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti zakona kojim su im smanjene penzije.

A predstavnik Udruženja vojnih penzionera Srbije Jovan Tamburić tvrdi da je u jednom istraživanju stavova vojnih penzionera o kvalitetu njihovog življenja posle Vučićevog smanjenja penzija 84 odsto ispitanika izjavilo da PUPS ne doživljava kao zaštitnika penzionera.

Otuda zvuči verovatna vest da su u SPS „uz šampanjac proslavili odlazak PUPS“. Ali ovo uopšte ne čini besmislenim Vučićevo interesovanje za prevođenje Krkobabića u svoj tim. Ko će poslušnije i lojalnije od njega glumiti penzionera u predstojećim melodramama o nacionalnom jedinstvu?

Vulin, ili neko bez morala kao on, koji premijeru ritualno donosi kožu radnika, i Krkobabić, iza njega, s pogužvanom kožom penzionera...

„Primiću samo ako je dobrovoljno...“

„Dobrovoljno, gospodaru!“

Kakva će to predstava biti!

PIŠE: Momčilo Petrović